ПРЕДГОВОР

У оквиру ширег и постојаног настојања да поступно објављујемо како мање познате радове и прилоге др Радована Караџића, тако и радове о њему самом, издавање Караџићевих дела започињемо збирком његових ратних наредаба. У тренутку када су издаване, почев од 13. јуна 1992. па до самог краја рата 1995. године, оне су биле изузетно значајне као најпоузданије сведочанство о упорној и несаломљивој вољи др Радована Караџића да предупреди вршење ратних злочина (који се у сваком рату, а нарочито у грађанском и верском, тешко могу избећи), а да се, уколико до њих ипак дође, њихови извршиоци одмах открију и без одлагања изведу пред лице правде.

После седам година и страшних ратова који су се у међувремену водили, током којих су извршени непојмљиви злочини, објављивање и поновно разматрање Караџићевих ратних наредаба за предупређивање ратних злочина делује помало сувишно и непотребно. Јер, нови господари света, највећма оличени у јединој преосталој суперсили, не само да ништа нису предузимали да се током агресије Атланског пакта на СР Југославију и завојевачког рата Сједињених Америчких Држава и Велике Британије против Авганистана ратни злочини благовремено предупреде, него су их нештедимице чинили у тврдој вери да им нико не може наудити, а камоли извести пред било какав национални или међународни суд. У односу на такве "ратнике" који су све своје злочине квалификовали као "колатералну штету", др Радован Караџић се битно разликује, па би се за њега могло рећи да је у односу на нове господаре света заиста ратовао витешки. 

Нама, међутим, није свеједно какав ће суд о др Радовану Караџићу имати његови савременици, пошто је он једини живи Србин који је ушао у мит и легенду и који ће, ако Бог  да, у неком следећем преломном тренутку изнова предводити српски народ. Зато је изузетно важно да се сачувају и одбране како част и достојанство његове државничке улоге, тако и његов морални интегритет.

Да је посреди само одбрана Караџићеве части и достојанства пред српским народом, неки већи труд не би упоште био потребан, поготово што наш народ добро познаје и своје јунаке и своје издајнике. Невоља је, међутим, у томе што је тужилац Хашког суда, сходно начелу командне одговорности, оптужио др Радована Караџића за најтеже ратне злочине и што се већ седам година у страним јавним гласилима његовом имену приписује епитет ратног злочинца. Тај инострани зао глас заслужује одговарајућу пажњу, па се највећма зарад њега по први пут објављују све ратне наредбе др Радована Караџића. Из тих разлога треба испитати и саме основе на којима тај зао глас почива.

Дана 24. јула 1995. хашки тужилац оптужио је др Радована Караџића и генерал-пуковника Ратка Младића за чак шеснаест најтежих кривичних дела, која се квалификују као геноцид, злочин против човечности, повреда закона и обичаја рата, незаконито затварање цивила, гађање гранатама скупова цивила, уништавање светих места, свеобухватно уништавање имовине, гађање цивила снајпером, узимање талаца као људског штита и друге тешке повреде закона или обичаја рата. Чак се стицао утисак да је, сходно начелу командне одговорности, др Радован Караџић учињен одговорним за малтене све тешке злочине које је било ко од Срба починио за време грађанског односно етничког и верског рата у Босни и Херцеговини. Потом, 14. новембра 1995. године хашки тужилац је подигао нову оптужницу против др Радована Караџића и генерал-пуковника Ратка Младића. Том оптужницом тужилац је бар делимично одступио од позивања на начело комадне одговорности, тако што је покушао да др Радовану Караџићу припише и непосредно командовање у борбама око Сребренице и тиме направи од њега саучесника у самом планирању, подстрекивању и наређивању ратних злочина после заузимања овог града.

 

Потпуно неочекивано, 28. априла 2000. године хашки тужилац је изменио оптужницу против др Радована Караџића, тако што му  је ставио на терет једанаест најтежих кривичних дела: геноцид, саучесништво у геноциду, два злочина  против човечности, повреду закона и обичаја рата, тешку повреду Женевских конвенција од 1949, депортовање и друга нељудска дела, противправно терорисање цивила и узимање талаца.

То су мање-више она иста кривична дела за која је и раније био оптужен. Како је нова оптужница само унеколико сажета, а тиме можда и прегледнија, поставља се питање због чега је уопште измењена. Изгледа да је главни разлог за ову измену била Биљана Плавшић.

Иначе, поред ове небитне процедуралне измене, сам начин утврђивања наводне кривичне одговорности др Радована Караџића остао је исти. Приликом сваког навођења појединачног кривичног дела тужилац истиче да га је др Радован Караџић извршио својим "појединачним чињењем или у договору с другима" тако што је "појединачно или у договору с другима планирао, подстрекавао, наређивао, извршавао или на други начин потпомогао и подбадао планирање, припремање или извршавање" сваког од наведених једанаест кривичних дела. Код појединих кривичних дела се још додаје да је др Радован Караџић "знао или имао разлога да зна да су снаге босанских Срба под његовом управом и контролом извршиле" та дела, "а да је пропустио да предузме нужне и разумне мере да такве акте спречи или казни њихове извшиоце". Оно прво представља индивидуализовану одговорност као да је др Радован Караџић лично или непосредно извршио поједина кривична дела, док ово друго представља преваљивање одговорности непосредних извршилаца појединих кривичних дела на др Радована Караџића за дела својих потчињених.

Једва да треба рећи да је ова друга врста објективне, то јест командне одговорности за дела својих потчињених једино могућна и применљива у случају др Радована Караџића. То је очигледно имао на уму и тужилац када је у измењеној оптужници (одељак 60-66) навео подробне податке о јавном и државном положају који је заузимао и уставним и законским овлашћењима којима је при том располагао. Отуда се и могло поставити питање Караџићеве командне кривичне одговорности, која представља "одговорност вишег званичника за дела свог потчињеног ако је знао или је имао разлога да зна да је његов  потчињени на путу да изврши таква дела или је већ то учинио, а његов претпостављени је пропустио да предузме нужне и разумне мере зарад спречавања таквих дела или кажњавања њихових извршилаца". 

 

Но, као што се питање командне кривичне одговорности увек може поставити, тако се и њено постављање унапред може предупредити предузимањем нужних и разумних мера које ту командну одговорност могу отклонити. У својству Председника Републике Српске др Радован Караџић је то управо учинио. Почев од 13. маја 1992. године, када је преузео дужност, па све до краја рата 1995. године, др Радован Караџић је упорно и постојано предузимао одговарајуће мере да спречи чињење ратних злочина и да казни њихове извршиоце. Тога ради издао је дванаест општих прописа и упутстава о доследној и безусловној примени правила међународног ратног права, посебно Женевских конвенција од 1949. године, у оружаним снагама Републике Српске, три наредбе о забрани паравојних јединица под претњом кривичног прогона и две наредбе о пуној слободи кретања и неприкосновености представника Међународног комитета Црвеног крста. Уз сваку од ових наредби дато је подробно објашњење о околностима у којима је донета, разлозима због којег је донета и циљу који је њеном доследном применом требало да се постигне.

Како су се и поред свих ових мера предохране ратни злочини ипак дешавали, што је изгледа неизбежно у сваком, а нарочито у грађанском и верском рату, др Радован Караџић није презао ни од личне интервенције зарад прогона и најоштријег кажњавања њихових починилаца. Додуше, у својству шефа државе, а у систему који је почивао на подели власти и владиних права, др Радован Караџић није имао право да се на било који начин меша у делатност правосудних органа - судова и тужилаштва, а камоли да сам покреће кривичне и прекршајне поступке, пресуђује и кажњава. Све што је у таквим околностима могао да учини било је упозорење надлежним органима – Министарству унутрашњих послова, Војсци Републике Српске и општинским властима да благовремено предузимају одговарајуће мере предохране да би се чињење ратних злочина унапред осујетило, а уколико до њих дође, да се одмах и без икаквог одлагања осумњичени ухапсе и приведу правди. У оквиру таквих релативно ограничених могућности др Радован Караџић је појединачно интервенисао чак 28 пута.

Већ ове ратне наредбе, које предајемо знатижељи читалаца, подстичу у нама веру да ће потоњи суд историје о др Радовану Караџићу, тој српској живој легенди и миту, бити битно другачији од суда који у овом часу изричу многи наши, нарочито инострани, савременици.

  Коста Чавошки