Љубиша Ристић,
Ханџар дивизија, поново
(Објављено на сајту Двери српских: 10. 4. 2009)
Босна и Херцеговина је окупирана држава. Високи представник, са својим царским овлашћењима, драстично кажњава непокорне. Српске новине би већ биле забрањене или кажњене. Али, муслиманским новинама окупатор допушта моделовање експлозивног стања. Зашто? Одговор је јасан: само због тренутка када ће колективитет босанских муслимана бити употребљен, пре свега као свирепи извршилац злочина над својим комшијама православне вере, онога дана кад евроатлански Запад крене у ратни поход на православни Исток.
Непрекинута опасност која прати историјско трајање српског народа нужно намеће питање смисла и унутрашње суштине геноцида: да ли је тај злочин над злочинима Пројекат или Догађај?
Да ли се злочин уништења једног народа осмишљено припрема у центрима неидентификоване моћи или то напросто доноси стицај историјских околности?
Да ли српски народ има разлога да верује како ће у овом веку опасност од уништења бити мања од оне у страшном двадесетом веку?
И коначно, зашто се све то догађа?
У животу колективитета постоје, исто као у животу појединаца, еруптивни догађаји који силином емоција потисну разум у други план. Неконтролисано понашање тада поскида све маске и сакривене намере. Такав један догађај јесте хапшење и испорука Хашком трибуналу др.Радована Караџића, првог Председника и једног од утемељивача Републике Српске.
Овај еруптивни догађај ће нам помоћи да разумемо тренутну позицију не само православних хришћана на левој обали Дрине него и српског народа у целини. Одговори на постављењна питања ће се сами отворити.
За илустрацију, наглашавамо илустрацију, а не доказ тезе, навешћемо цитате из сарајевских листова: «Дневни аваз» и «Ослобођење». Сви текстови су објављени у периоду од дана када је саопштено хапшење др.Радована Караџића, извршено три дана раније, до дана његовог изручења Хашком трибуналу. Навођење других извора би вероватно приказало још значајнију распамећеност колективног ума босанских муслимана.
1. Опис др Радована Караџића
Да ли се злочин уништења једног народа осмишљено припрема у центрима неидентификоване моћи или то напросто доноси стицај историјских околности?
Да ли српски народ има разлога да верује како ће у овом веку опасност од уништења бити мања од оне у страшном двадесетом веку?
И коначно, зашто се све то догађа?
У животу колективитета постоје, исто као у животу појединаца, еруптивни догађаји који силином емоција потисну разум у други план. Неконтролисано понашање тада поскида све маске и сакривене намере. Такав један догађај јесте хапшење и испорука Хашком трибуналу др.Радована Караџића, првог Председника и једног од утемељивача Републике Српске.
Овај еруптивни догађај ће нам помоћи да разумемо тренутну позицију не само православних хришћана на левој обали Дрине него и српског народа у целини. Одговори на постављењна питања ће се сами отворити.
За илустрацију, наглашавамо илустрацију, а не доказ тезе, навешћемо цитате из сарајевских листова: «Дневни аваз» и «Ослобођење». Сви текстови су објављени у периоду од дана када је саопштено хапшење др.Радована Караџића, извршено три дана раније, до дана његовог изручења Хашком трибуналу. Навођење других извора би вероватно приказало још значајнију распамећеност колективног ума босанских муслимана.
1. Опис др Радована Караџића
Хапшењем др.Радована Караџића провалила је метафизичка мржња једног дела босанско-муслиманске заједнице према личности која је водила православне хришћане у грађанском рату 1992-1995.године. Сви бошњачки медији користе исти говор патолошке мржње према др.Караџићу, па је он тако:
«крвник», «монструм», «паљански монструм», «дурмиторски крволок», «хладнокрвни убојица», «највећи европски злочинац», «најгори ратни злочинац у Европи у последњих 50 година», «крвник и архитекта геноцида», «прави и истински архитекта масовног убиства», Осама Бин Ладен Европе»… Др.Караџић «је био фашиста, убијао је дјецу, уништавао школе, библиотеке…», «дрогу редовно конзумира», а у детињству је био «жртва сексуалног злостављања».
2. Опис Републике Српске
Побеснела мржња значајног дела босанско-муслиманске заједнице према др.Караџићу пробија попут речне бујице свој предмет и креће свом силином према циљу који се још више мрзи. То је Република Српска. Овде мржња добија убрзање, она је толико силовита да се чини како је мржња према др.Караџићу нека врста «транзиционе мржње».
Република Српска, дакле, «не може опстати»:
* «Центар пажње не треба да буде на злочинцу, него на злочину. Очигледно је да је Караџић ухапшен, али не и његов пројекат који неометано напредује и даље је жив у Босни и Херцеговини»;
* «Република Српска, дакле, реална је пројекција Карџићевих идеалних визија, настала као повесна чињеница агресивног рата Срба против свих…»;
* - «Зато сад од Запада очекујемо тријумф правде тако што ће се судити не само Радовану Караџићу него и његовом пројекту насталом на пирамиди костију убијених цивила»;
* … «са овим ратним злочинцем пред лицем правде … се одмотава клупко злодела на којима данас почива његов пројекат – Република Српска»;
* … «Кпроцесуирањем Караџића процесуира и његово дело, односно да хапшење зличинца прати и уставна раконструкција БиХ, односно деконструкција РС-а…»;
* «Када међународни суд осуди злочинца за злочин, није ли то de fakto пресуда и за његово дело – РС?»;
* «… јер како објаснити да је после силаска са сцене остала живјети ствар коју је он оставио у аманет.»;
* «У самом чину хапшења очигледно је и сам осјетио да се може, и да ће се неизбјежно морати, довести у питање и Караџићево најважније дјело које је остварио управо средствима због којих и иде у Хаг. Ријеч је, наравно, о дејтонској Републици Српској. Све тачке за које га оптужница терети Караџић је «набрао» на подручју Босне И Херцеговине стварајући данашњу Републику Српску».
3. Опис српског народа
Дубока и страсна мржња дела босанско-муслиманске заједнице према православним хришћанима уопште, након др.Караџића и Републике Српске, умирује се у испољавању али не и у дубини претње, као кад «крива Дрина» завије и после дивљег тока уђе у миран део, чекајући прву кривину да опет испољи силину своје праве ћуди.
* «Рекло би се и послије Караџића Караџић»;
* «Има ли српски народ право на истину или је Караџић његова истина»;
* «Ипак постоје различите кривње. Јасперс је то одмах иза рата (1946) подастро свом њемачком народу – од оне кривичне, моралне, политичке до метафизичке (пред Богом). Тако постоје и одговорности. Или, према Додиковом, само је вођа крив, а они који су га бирали, слушали, наслиједили… невини су. Треба ли набрајати сва «очишћена» мјеста и толике убијене и све то ставити само на рачун медицинског рецепта «дневне заповести» психијатра са Пала и још покојег ђенерала? Као да је Караџићева исповијест : »Милошевић, Рашковић и ја смо послушници свог народа» казана без покрића»;
4. Опис Милорада Додика, премијера Републике Српске
Повезивање др.Радована Караџића и Републике Српске у једну целину, геноцидну, и једно биће, злочиначко, допушта мржњи разузданост коју само машта може да ограничи јер је логички доказ непотребан. Проблем, међутим, настаје када Републику Српску брани неко ко не може бити нападан за ратне злочине, па се стога појављује проблем и потреба логичке везе. У случају Милорада Додика, премијера Републике Српске, тај проблем је решаван на овакав начин:
* «Као што је Караџић своју творевину РС остварио на геноциду, злочину, етничком чишћењу, тако је данас Додик чува игнорисањем геноцида и злочина, заштитом злочинаца…»
* «Данашњи Додик је природни Караџићев наследник … у одбрани у крвљу и на злочину насталог чеда»;
* «…отпечатио је старе сумње да се као легални наследник на трону његове творевине…»
5. Опис Београда односно Србије
Хапшење и изручење др.Караџића није умањило страствену мржњу једног дела босанско-муслиманске јавности према Београду, залеђини Републике Српске, али је излив те мржње овога пута блажи, вероватно контролисан жељом да Београд оде што даље у пожељном правцу. Ипак, обрасци говора су остали непромењени:
* «злочиначки пројекат којим је руководио с ове стране Дрине, уз инструкције шефа свих шефова великосрпског пројекта Слободана Милошевића…»
* «балкански касапин Слободан Милошевић…»
* «Из свега онога што се догађало од тренутка хапшења, јасно је да иза убијања више од 200.000 Бошњака и расељавања више од милиона, стоје и даље заговорници великосрпске идеје који су и данас, без обзира на побједу Бориса Тадића и подршку коју му пружају Вашингтом и Брисел, итекако јаки и не мање крволочни…»
* «Оптужницу треба допунити улогом Београда»;
* «Караџићево суђење за сада је последња шанса да се политичка одговорност за ратне злочине у БиХ не заврши на Палама и да се докаже веза са Београдом, каже Најс»;
6. Опис породице др Радована Караџића
Дубока и страсна мржња дела босанско-муслиманске заједнице према православним хришћанима уопште, након др.Караџића и Републике Српске, умирује се у испољавању али не и у дубини претње, као кад «крива Дрина» завије и после дивљег тока уђе у миран део, чекајући прву кривину да опет испољи силину своје праве ћуди.
* «Рекло би се и послије Караџића Караџић»;
* «Има ли српски народ право на истину или је Караџић његова истина»;
* «Ипак постоје различите кривње. Јасперс је то одмах иза рата (1946) подастро свом њемачком народу – од оне кривичне, моралне, политичке до метафизичке (пред Богом). Тако постоје и одговорности. Или, према Додиковом, само је вођа крив, а они који су га бирали, слушали, наслиједили… невини су. Треба ли набрајати сва «очишћена» мјеста и толике убијене и све то ставити само на рачун медицинског рецепта «дневне заповести» психијатра са Пала и још покојег ђенерала? Као да је Караџићева исповијест : »Милошевић, Рашковић и ја смо послушници свог народа» казана без покрића»;
4. Опис Милорада Додика, премијера Републике Српске
Повезивање др.Радована Караџића и Републике Српске у једну целину, геноцидну, и једно биће, злочиначко, допушта мржњи разузданост коју само машта може да ограничи јер је логички доказ непотребан. Проблем, међутим, настаје када Републику Српску брани неко ко не може бити нападан за ратне злочине, па се стога појављује проблем и потреба логичке везе. У случају Милорада Додика, премијера Републике Српске, тај проблем је решаван на овакав начин:
* «Као што је Караџић своју творевину РС остварио на геноциду, злочину, етничком чишћењу, тако је данас Додик чува игнорисањем геноцида и злочина, заштитом злочинаца…»
* «Данашњи Додик је природни Караџићев наследник … у одбрани у крвљу и на злочину насталог чеда»;
* «…отпечатио је старе сумње да се као легални наследник на трону његове творевине…»
5. Опис Београда односно Србије
Хапшење и изручење др.Караџића није умањило страствену мржњу једног дела босанско-муслиманске јавности према Београду, залеђини Републике Српске, али је излив те мржње овога пута блажи, вероватно контролисан жељом да Београд оде што даље у пожељном правцу. Ипак, обрасци говора су остали непромењени:
* «злочиначки пројекат којим је руководио с ове стране Дрине, уз инструкције шефа свих шефова великосрпског пројекта Слободана Милошевића…»
* «балкански касапин Слободан Милошевић…»
* «Из свега онога што се догађало од тренутка хапшења, јасно је да иза убијања више од 200.000 Бошњака и расељавања више од милиона, стоје и даље заговорници великосрпске идеје који су и данас, без обзира на побједу Бориса Тадића и подршку коју му пружају Вашингтом и Брисел, итекако јаки и не мање крволочни…»
* «Оптужницу треба допунити улогом Београда»;
* «Караџићево суђење за сада је последња шанса да се политичка одговорност за ратне злочине у БиХ не заврши на Палама и да се докаже веза са Београдом, каже Најс»;
6. Опис породице др Радована Караџића
Породица др Радована Караџића се описује са једнако острашћеном мржњом као и хашки ухапшеник. Чланови породице су, дакле, заједно са «плејадом потомака ратних злочинаца» «дио касте која је од злочина које је осмислио њихов отац, осим душевног задовољства, највише и материјално хајровала.» Они су, наравно, јатаци др Радована Караџића и других хашких оптуженика, али не само то: «чланови породице дурмиторског крвника су срце мреже.»
Босна и Херцеговина је окупирана држава. Високи представник, са својим царским овлашћењима, драстично кажњава непокорне. Српске новине би већ биле забрањене или кажњене. Али, муслиманским новинама окупатор допушта моделовање експлозивног стања. Зашто? Одговор је јасан: само због тренутка када ће колективитет босанских муслимана бити употребљен, пре свега као свирепи извршилац злочина над својим комшијама православне вере, онога дана кад евроатлански Запад крене у ратни поход на православни Исток.
Двадесети век је, изгледа, образац за 21.век.
(Аутор је саветник у Институту за истраживање страдања српског народа у 20. веку )
