Истина је једна и насупрот ње стоји много онога у најразличитијим видовима што се бори да дође на њено место. Тако. истина често остаје "усамљена", а притом она је и онако "спора" и ненаметљива. Окружена је морем полуистина или неистина, нападних и бучних, које чесго имају подршку "слободних". "независних", "објективних" интелектуалаца и медија који су мање медији а више "'адвокати". Неистина се ствара и пригушивањем или занемаривањем истине или, пак. стварањем лажи. Кад је у питању Сребреница, присутна су оба метода.

Тачно пола века после почетка Другог светског рата, на Србе се поново насрнуло Хитлеровим методом. По истом систему, на њих је нахушкано цело окружење. Терен за такав однос припреман је деценијама раније, са потајном надом да ће се над Србима моћи извршити погром попут онога из 1941. "Поход муслимана на српска села био је нека врста свенародног покрета. После бораца у освојена села би, као други и трећи ешалон, нагрнули њихови рођаци, комшије и пријатељи, такозвани цивили: жене, деца, старци, са најразличитијим оруђима и алатима..." Кад се није могло десити онако како је намеравано, активиран је други план.

Рат против Срба почиње свим средствима. У том послу "газде" су у првом реду покренуте жељом за уништењем Срба, а не бригом о њиховим противницима. Од Изетбеговића се без увијања тражи да жртвује хиљаде својих сународника како би се усталасало јавно мнење, ионако већ довољно окренуто против Срба и гиме оправдала агресија Нато снага. Људи постају "ратни материјал".

У плановима се ишло и даље: "Трећи корак је активно ратно стање у два дела: најпре. уништавање српских снага у Босни и, друго, коришћење концентрисане снаге против саме Србије... Амерички авиони и крстареће ракете "томахавк" уништавају важне центре у Србији. Уништавамо српске комуникационе инсталације и истовремено преузимамо српске радио таласе како бисмо српском народу јавно казали да желимо окончати рат. То је рат који Срби не могу да добију."

У хајку против Срба укључен је и онај ко би најмање смео ту да се нађе - Организација уједињених нација и њихов генерални секретар. Прикривен је документ о страдању Срба, а једино се говори о муслиманским жртвама. Показало се да је у томе умео бити "недостижан" и далеко од реалности, јер бројке које генерални секретар наводи немају потврде на терену.

Кроз све време рата ствара се утисак да на српској страни падају само војници, док се на супротној броје и помињу једино цивилне жртве, што сугерише помисао да она и није у рату, већ само жртва српске агресије. Стога једно поглавље књиге носи наслов Команданти и војници из озлоглашених похода, да би се показало како су и активни борци, па и зликовци, по међународним извештајима приказани као цивилне жртве, иако је ратна прошлост многих од њих "врло богата походима на српска села и убиствима лица српске националности". Не стаје се на томе, ратује се и кроз поигравање бројевима. Број тобожњих жртава понекад је много већи од броја становника, а онда, неким чудом, особе са спискова где су имена жртава "оживе" и потом се појаве на бирачким списковима у поратним годинама. Обмане се крећу и до неколико хиљада имена. У другим приликама, један неисправан или непроверен податак тражио би обуставу и преиспитивање целог поступка. Јасно је да српски противници имају моћне спонзоре, од војних сила до организације "Лекари без граница", који се у стварању тобожњих злочина толико забораве да не дођу у сукоб само са чињеницама, већ и са логиком. Не касни да се појави и осовина Сребреница-Малме-Љубљана, виђена и у другим приликама.

Треба погледати и на мањкавости српске стране. Ту је подједнако одсуство вештине и добре воље. Српске војне старешине показују мање умешности, што надокнађују храброшћу и жртвама. Слично је и са српским интелектуалцима који нису показали креативност, него су "каскали" за догађајима. То је више лелек него деловање. Супротна страна вешто скрива своје унутрашње сукобе и језива искуства, те наступа јединствено. Ту постоји само Влада; нема невладиних организација које трубе о сопственим слабостима. Није мало и на све спремних људи. Али и они који желе свако добро свом народу не умеју то да изведу, већ вести пласирају тако да звуче као најбоља пропаганда за противника. Некада је и реч савезник у српском уху другачије звучала него да нас.

Срби су осетљиви на туђу, па и очигледну пропаганду и потпадају под њен утицај. Звучи парадоксално, али значај књиге је, изгледа, пре у томе "да тргне" Србе и ослободи их од комплекса наметнутих туђим полуистинитим тврдњама. него што би допри-нела измени опште слике о Србима. Иначе. мора се истаћи да је књига писана језиком максималне објективности и толеранције, као да потиче од човека са стране.

У будућности ће оно што се догађало са Србима у последњој деценији прошлог века и миленијума привлачити велику пажњу, не због ратовања на терену, него због оног спреманог и вођеног по кабинетима. Како се постигло толико једномислије у осуди и сатирању читавог једног народа без стварног повода са његове стране. Сгворен је неухватљиви појам међународне заједнице. који само у овом случају беспрекорно фунционише, док у свим друтим приликамау њеном функционисању настају пукотине.

На самом крају открива се циљ књиге:

"Хашки трибунал се не руководи ни правом ни правдом. Он се руководи интересима својих финансијера и одговорних за вишегодишње злочине над Србима на просторима бивше Југославије. То је. не прикривајући интересе своје државе и намену Трибунала, рекао и Ричард Холбрук у изјави за Би Би Си: „Схватио сам да је Трибунал за ратне злочине врло драгоцено оруђе. Употребили смо га да би искључили два најтраженија ратна злочинца у Европи из Дејтонског процеса и употребили смо га да оправдамо све што је уследило."

Последњи пасус предочава смисао догађаја о Сребреници:

"За злочине и убиство 3.262 лица српске националности осуђен је један муслиман, командант 28. дивизије и главни организатор свих похода против Срба, Насер Орић на две године. Казну, и више од казне, одлежао је још током суђења."