Миливоје Иванишевић
Покушај исламизације Босне и Херцеговине*
Веома се често, кад је реч о не тако давно минулом оружаном сукобу у Босни и Херцеговини, износе бројна, различита, пa и противречна, обележја, карактеристике или дефиниције, тог за све учеснике трагичног догађаја. По једним теоретичарима, политичарима и војницима, у сваком случају и учесницима, то је био класичан грађански рат, по другим братоубилачки, по трећим само и чисто одбрамбени, за неке од учесника ослободилачки, а за оне друге учеснике агресорски. На основу таквих опредељења праве се и разне комбинације и укрштања наведених термина и дефиниција. И свако образложење понуђене оцене, бар на први поглед, звучи логично и неспорно. Највише зависи од тога ко саопштава своје виђење и ко даје оцену и дефиницију. Свака од сукобљених страна, бар по властитом мишљењу и својим доказима, водила је праведан рат. Али, није реткост ни да се говори и о давно започетом и недовршеном верском рату између три доминантне конфесије. Да ли ту компоненту могу, и у коликој мери, да потврде протекла збивања у раздобљу 1992-1995. година? Одговор и доказе тек треба тражити у интердисциплинарним научним истраживањима до којих ће у наредним деценијама неминовно доћи.
Ми овом приликом саопштавамо само своје субјективно виђење евентуалне верске компоненте у отвореном муслиманском оружаном походу против српског становништва Босне и Херцеговине у наведеном раздобљу.
Увидом и анализом не малог броја данас доступних докумената и чињеница, од којих су неке тек последњих година дате у јавност, могу се уочити многи сада готово незаобилазни, елементи верске конфронтације. Добар део расположивог материјала упућује на закључак да се највећи део рата у Босни и Херцеговини одвијао у циљу остваривања идеја Алије Изетбеговића изнетих у његовој, на просторима некадашње Југославије познатој, својевремено осуђиваној, али и често цитираној „Исламској декларацији“. Тада јавно саопштена намера и жеља да исламизује Босну и Херцеговину и створи чисто муслиманску државу у тој југословенској републици, постала је током рата у исламским државама јавна, а од Запада у почетку рата скривана, основна идеја у свим његовим потоњим политичким и војним подухватима. Али, да би направио државу по свом виђењу требало је пре свега и по сваку цену створити реалне услове за излазак Босне и Херцеговине из комунистичке и хришћанске југословенске заједнице и обезбедити њену самосталност и међународно признање. Зато је основна оријентација Алије Изетбеговића и његових најближих сарадника, превасходно верског, али и политичког и војног руководства, морала да буде, и била је, једноставна и прагматична. (У тој намери крије се главни разлог што Изетбеговић није пристао ни на веома ласкаву понуду да буде први председавајући нове, треће, Југославије коју би сачињавали БиХ, Макединија, Црна Гора и Србија.) Следећи проблем с којим се суочио је велики број немуслимана, Срба и Хрвата, два хришћанска, истина често сукобљена, народа који би, ако остане затечено стање, чинили више од половине укупног становништва нове државе. Обезбеђење међународног признања, а тиме и самосталности, захваљујући спољном фактору неочекивано је и релативно брзо и успешно решено.
Увидом и анализом не малог броја данас доступних докумената и чињеница, од којих су неке тек последњих година дате у јавност, могу се уочити многи сада готово незаобилазни, елементи верске конфронтације. Добар део расположивог материјала упућује на закључак да се највећи део рата у Босни и Херцеговини одвијао у циљу остваривања идеја Алије Изетбеговића изнетих у његовој, на просторима некадашње Југославије познатој, својевремено осуђиваној, али и често цитираној „Исламској декларацији“. Тада јавно саопштена намера и жеља да исламизује Босну и Херцеговину и створи чисто муслиманску државу у тој југословенској републици, постала је током рата у исламским државама јавна, а од Запада у почетку рата скривана, основна идеја у свим његовим потоњим политичким и војним подухватима. Али, да би направио државу по свом виђењу требало је пре свега и по сваку цену створити реалне услове за излазак Босне и Херцеговине из комунистичке и хришћанске југословенске заједнице и обезбедити њену самосталност и међународно признање. Зато је основна оријентација Алије Изетбеговића и његових најближих сарадника, превасходно верског, али и политичког и војног руководства, морала да буде, и била је, једноставна и прагматична. (У тој намери крије се главни разлог што Изетбеговић није пристао ни на веома ласкаву понуду да буде први председавајући нове, треће, Југославије коју би сачињавали БиХ, Макединија, Црна Гора и Србија.) Следећи проблем с којим се суочио је велики број немуслимана, Срба и Хрвата, два хришћанска, истина често сукобљена, народа који би, ако остане затечено стање, чинили више од половине укупног становништва нове државе. Обезбеђење међународног признања, а тиме и самосталности, захваљујући спољном фактору неочекивано је и релативно брзо и успешно решено.
Међутим, кад је реч о Србима и Хрватима у БиХ проблем је био знатно сложенији. Од те две хришћанске заједнице у БиХ, знатно већу и по много чему знатно опаснију скупину чинили су Срби (око 1.370.000 становника) и прво је, по том виђењу нужног радикалног коначног решења, требало њих савладати и потчинити. После тога следио би знатно лакши посао обрачуна са Хрватима (око 756.000 становника). Потом би се и ислам, у лику нове самосталне и међународно признате државе Босне и Херцеговине, могао легално вратити на просторе бивше Југославије, а тиме и на Балкан и у Европу.
У време пре стицања самосталности у веома различитим настојањима да се обезбеди међународна дипломатска и политичка подршка господин Алија Изетбеговић је немачком канцелару Хелмуту Колу обећао да ће придобити најмање милион поданика муслиманске вере из Немачке да пређу у БиХ. Први предуслов је самостална држава Босна и Херцеговина. Можда је ово обећање било пресудно за даље немачко понашање које су потом следиле и остале западноевропске државе.
У тек започетом оружаном походу против Срба у пролеће 1992. године посебно је муслиманима била корисна сарадња са Хрватима. Поред вишеструке војне и политичке подршке од стране локалних босанско-херцеговачких Хрвата пред светом је остао прикривени главни мотив муслиманских тек започетих оружаних подухвата и акција. Међутим, с обзиром на различиту верску припадност, а тиме и на различите интересе у Босни и Херцеговини, тај у суштини неприродан савез није могао дуго да траје. После само неколико месеци оружане сарадње и савезништва у походу против Срба почеле су жестоке и немилосрдне међусобне борбе у крајевима у којима су Хрвати и муслимани чинили релативну већину и у општинама у којима је после бројних злочина и убистава извршен изгон српског становништва, а то се пре свега односи на један део Херцеговине, Посавину, средњу Босну...
Муслимани су прекинули дотадашње политичко и војно пријатељство и оружјем кренули у искрено непријатељство против својих савезника Хрвата. И пре тога се видело да све што је хришћанско у БиХ - од обичних верских симбола и реликвија, нпр. у накиту до историјских и културних здања, па чак и назива улица, предузећа и установа - било сметња муслиманима и њиховом руководству. Они су са подједнаком жестином кренули у разарање и српских и хрватских верских објеката, поготово цркава и гробаља. Мењали су називе улица, предузећа и установа. Њихови војници носили су „хоџине записе“ и талисмане који треба да их штите од урока, крста и хришћанских душмана. Сва литература намењена војсци, велики број наслова са огромним тиражом, много тога и на арапском језику, била је искључиво верског садржаја. Слично је било и са дневном и периодичном штампом и емисијама на електронским медијима.
Међутим, ни Срби ни Хрвати у том погледу нису хтели да им остану дужни. Тамо где је била хришћанска, свеједно српска или хрватска, војна или цивилна, власт веома брзо нестало је прво џамија, а потом не само џамија већ и осталих исламских објеката и обележја.
У остваривању својих намера муслимани Босне и Херцеговине и не само они, већ и остали муслимани на просторима бивше Југославије, имали су свесрдну и обилату подршку већине исламских држава, посебно Саудијске Арабије, Ирана, Малезије и Турске. То је била вишестрана подршка, од политичке и дипломатске, оствариване пре свега у оквиру ОУН и осталих међународних организација, до непосредне билатералне и конкретне материјалне, финансијске, војне, техничке и хуманитарне. Не обраћајући посебну пажњу и не увиђајући о чему се заправо ради, тим активностима су се придружиле и многе западноевропске и хришћанске државе, а поготово Америка. Насушна потреба Сједињених Држава да нађе простор на коме ће компензовати своје непријатељство и сталне сукобе са многим исламским државама дошла је до пуног изражаја на просторима бивше Југославије.
Показало се да је Босна и Херцеговина (наредних година то ће постати и Косово и Метохија у Србији) погодан полигон за демонстрацију другачије америчке политике и њен неприкривен доказ да са многим државама у Африци и Азији није у сукобу због ислама... Последице тих околности прерасле су готово у свакодневно лобирање у угледним америчким институцијама за муслимане БиХ и уз то и све обилније сливање новца, оружја, логистичке опреме и америчких војних саветника. То је било време доласка и страних ратника, муџахедина или светих бораца за веру, из безмало свих исламских држава. Помоћ САД и НАТО пакта тим ратницима постала је видљива већ првих месеци сукоба. Од САД и осталих земаља НАТО савеза борцима за ислам испоручивани су контејнери војне опреме, хране и лекова... Само за шест месеци 1993. муслиманима Сребренице испоручено је ваздушним путем 1900 тона најразноврсније опреме. Многи су носили одећу са ознакама тог савеза. (У једном од извештаја „Вашингтон поста“ послатом директно из Сребренице, 16. фебруара 1994. поред осталог пише: “Излежавајући се на удобном каучу, обучен од главе до пете у маскирну униформу, са грбом Армије САД поносно пришивеним преко срца... командант Орић је најжешћи момак у овом муслиманском граду...“) Тешко је и данас поверовати да добар део наоружања и остале војне опреме, технике и муниције, није потицао из америчких и НАТО магацина.
Муслимани, не само ратници, већ и њихове породице, очеви, деца и жене, цивили, били су поносни на ту подршку. Уз њих је, видело се и тврдили су, био цео свет. То је дало крила Алији Изетбеговићу и његовом војном и политичком окружењу. Ускоро је он својим угледом прешао уске локалне границе и проглашен је за првог европског муслимана и „тринаестог имама“, (за хришћане то би ваљда значило као за тринаестог апостола), значи „Алаховог изасланика на земљи који води вернике ислама правим путем“. На прву годишњицу стицања самосталности Босне и Херцеговине, 6. априла 1993. у Саудијској Арабији он добија велику новчану и исламску награду „Краљ Фејсал“ за успешно покретање и вођење верског рата, џихада у Европи. Алија Изетбеговић је први балкански Пророк.
Али, као да ни то онима који су га величали није било довољно. Турски лист „Вакит“ од 20. јуна 1994. године у детаљном приказивању бројних великих дела новог имама Алије Изетбеговића констатује и следеће: “Ни на Истоку ни на Западу није постојао човек коме је Алах одредио такво знање и историјску улогу... Њега називају краљем исламске идеологије Запада. То је потпуно исправно...“. Реч је, као што видимо, о искључиво верским наградама и признањима датим у име Мухамедове вере. Настављајући пут исламизације БиХ он је ту новостворену самосталну државу учланио и у заједницу исламских земаља иако већи део становништва нису чинили муслимани. Та Заједница је све време рата на све начине помагала исламском руководству и поданицима ове вере у њиховом походу и рату против две храшћанске вероисповести у Босни и Херцеговини. Од исламских предводника, као и од ове Заједнице, уследио је жесток отпор Дејтонском споразуму као акту којим је спречено стварање исламске државе у Европи. То је за њих био непријатељски документ.
Већ у првој фази рата формиране су и посебне војне јединице састављене од страних и домаћих добровољаца или муџахедина који су се хватали оружја искључиво из верских разлога. Ускоро потом почели су пристизати искусни ратници из Авганистана, Кувајта, Судана, Пакистана, Саудијске Арабије, Алжира, Малезије... Дошли су да оружјем помогну својој браћи по вери, босанским муслиманима. То је био најбољи и ефикасан начин за остварење познате тезе изнете у програму исламизације господина А. Изетбеговића: „Исламски покрет мора и може да преузме власт чим буде морално и бројчано јак, не само да уништи неисламске силе већ да би изградио нову исламску државу.“ Пристигли ратници су постали и морална и бројчана подршка исламском покрету у Босни и Херцеговини. И то им је и био једини мотив. Један од добровољаца, Абу абд ал Азиз ал Халаф из Саудијске Арабије, који је погинуо у сукобима са Војском Републике Српске негде у околини Теслића, у свом завештању и писму родитељима, које се затекло у његовом џепу, навео је као своју последњу жељу и следеће: „ ... О, родитељи моји, молим Алаха да вест о мојој погибији примите радујући се, јер нећу погинути ради слободе или из патриотизма, нити са икаквим другим лажним циљем. Напротив погинућу, ако Алах буде дао, Алаха ради, уздизања првог стуба ислама ради, да би се ислам ширио и укорјењивао у свету, а закон Алахов и Посланика му, Алах га благословио и спасао, изабран био да пресуђује! А ти, оче мој, знаш да је мученичка смрт за вечни циљ привилегија само оних које је Алах за њу одредио.“
Као да је горња порука писана у средњем веку из времена верских похода и ратова. Слобода и патриотизам, узвишени идеали за које се у многим државама Европе ратовало и масовно гинуло у том истом двадесетом веку, само су лажни циљеви за овог исламског ратника у Босни. Његов циљ је ширење и владавина ислама. Као што је, такође некада, циљ крсташа био ширење хришћанства.
Као да је горња порука писана у средњем веку из времена верских похода и ратова. Слобода и патриотизам, узвишени идеали за које се у многим државама Европе ратовало и масовно гинуло у том истом двадесетом веку, само су лажни циљеви за овог исламског ратника у Босни. Његов циљ је ширење и владавина ислама. Као што је, такође некада, циљ крсташа био ширење хришћанства.
Верска признања добили су не само њихов предводник Алија Изетбеговић већ и многи припадници тих формација и Армије БиХ. Безмало сви добровољци пристигли из исламских држава као и више десетина хиљада домаћих ратника који су у сукобу са хришћанским „неверницима“ изгубили животе проглашени су шехидима, светим борцима за Алаха и Мухамедову веру. Сваком од њих подигнут је посебно обликован надгробни споменик, муслимански „нишан“, о трошку државе. А њихове породице добиле су за тадашње услове не малу новчану надокнаду, штедне књижице са по 8000 немачких марака.
За све време рата, од „међународне заједнице“ ни један оружани подухват муслимана није оцењен као злочин. На десетине хиљада убијених људи и стотине хиљада протераних из својих кућа и имања чак се и не помиње, а камо ли да се карактерише као геноцид или етничко чишћење немуслиманског становништва из Босне и Херцеговине. У раздобљу 1992-1995. убијено је скоро 34.000 лица само српске националности, а око 550.000, или скоро половина Срба регистрованих по попису 1991. протерано је из насеља у којима су живели. Иако је једини разлог за све што им је учињено само њихова етничка припадност, ипак је изостала међународна осуда и за геноцид и за етничко чишћење мештана српске националности. Резоновање муслимана сводило се на то да и Срби и Хрвати имају где да оду и, ако им не одговара исламска држава Босна и Херцеговима, могу да се одселе и пређу у „матичну“ суседну државу: Срби у Србију, Хрвати у Хрватску. То упорно понавља њихов верски предводник Реис-л-улема др Мустафа Церић. Муслимани немају где. Од одласка Турске империје са ових простора остали су без матичне државе и свој животни простор и услове за опстанак једино могу наћи у БиХ. Занемарује се, не случајно, најважнија чињеница. И Србима и Хрватима - или другачије, и верницима православне и верницима католичке вероисповести - матична држава је Босна и Херцеговина. И једни и други су ту од памтивека. Насељавали су ове крајеве скоро хиљаду година пре него што је дошло до продора поданика мухамедове вере и тиме исламизације мањег дела локалног становништва.
За све време рата, од „међународне заједнице“ ни један оружани подухват муслимана није оцењен као злочин. На десетине хиљада убијених људи и стотине хиљада протераних из својих кућа и имања чак се и не помиње, а камо ли да се карактерише као геноцид или етничко чишћење немуслиманског становништва из Босне и Херцеговине. У раздобљу 1992-1995. убијено је скоро 34.000 лица само српске националности, а око 550.000, или скоро половина Срба регистрованих по попису 1991. протерано је из насеља у којима су живели. Иако је једини разлог за све што им је учињено само њихова етничка припадност, ипак је изостала међународна осуда и за геноцид и за етничко чишћење мештана српске националности. Резоновање муслимана сводило се на то да и Срби и Хрвати имају где да оду и, ако им не одговара исламска држава Босна и Херцеговима, могу да се одселе и пређу у „матичну“ суседну државу: Срби у Србију, Хрвати у Хрватску. То упорно понавља њихов верски предводник Реис-л-улема др Мустафа Церић. Муслимани немају где. Од одласка Турске империје са ових простора остали су без матичне државе и свој животни простор и услове за опстанак једино могу наћи у БиХ. Занемарује се, не случајно, најважнија чињеница. И Србима и Хрватима - или другачије, и верницима православне и верницима католичке вероисповести - матична држава је Босна и Херцеговина. И једни и други су ту од памтивека. Насељавали су ове крајеве скоро хиљаду година пре него што је дошло до продора поданика мухамедове вере и тиме исламизације мањег дела локалног становништва.
Питање је да ли се издајом предака стиче право на наслеђе њиховог земљишта. Преци данашњих муслимана и власници ове земље били су хришћани.
Оружани поход муслимана против Срба почео је злочином који се до тада у Босни и Херцеговини, па ни у Југославији, није могао скоро ни замислити. Као да се одједном вратило све оно што се догађало у време Другог светског рата и стравичних усташких покоља свега што је српско у хитлеровској творевини Независној држави Хрватској.
У центру главног града БиХ, пред старом православном црквом, бројним сватовима и гостима, муслимани су не случајно у недељу на празник Светог великомученика Теодора Тиронског (Месне покладе) 1. марта 1992. године безочно убили српског свештеника Николу Гардовића. Покојник је у цркви присуствовао венчању свог сина. Убица и саучесници нису ни хапшени ни суђени. Све је личило на претходно испланирано и договорено убиство. Учесници у злочину су раније познати криминалац Рамиз Делалић-Чело, а у току рата један од команданата Армије БиХ и Мухамед Швракић, син Емина Швракића, оснивача и предводника формације Зелене беретке у Сарајеву. Трећи учесник је био Суад Шабановић муслимански екстремиста из Зворника.У овом трагичном догађају на симболичан начин испољена су многа наредна збивања у раздобљу 1992-1995. год. У току рата многе нападе на српска села муслимани су планирали и извршили недељом или на неки други православни празник. Првог марта 1992. нешто више од месец дана пре формалног стицања независности и међународног признања убиством Николе Гардовића муслимани су кренули у отворене оружане акције против Срба. Тада су почела и нова страдања православних свештених лица у Босни и Херцеговини. Многи од њих, који су живи пали у руке муслиманских власти, били су изложени скоро ритуалној тортури у затворима и логорима, а неки су страдали стравичном смрћу из времена исконских хришћанских мученика. У плејади таквих страдалника, чије име не можемо изоставити, је и покојни Недјељко Поповић, такође сарајевски православни свештеник из Трнова.
Да ли је протекли рат значио и међусобан верски обрачун и покушај ислама да овлада храшћанским народима у БиХ још ће да се скупљају чињенице које ће да сведоче и за и против. Ми ћемо овом приликом да дамо неколико по нама карактеристичних примера покушаја исламизације. Прво ћемо само да се осврнемо на скоро невероватно сведочење једног америчког лекара хирурга који је као добровољац боравио у Сарајеву и радио у болници „Кошево“. Реч је о Макнамари Кенту из Фермионта, Калифорнија, члану екипе „Ирска медицинска организација“. За две седмице, колико је радио у овој болници, евидентирао је 29 случајева ритуалног мучења и присилног обрезивања затворених мушкараца српске националности. Обрезивање су у логорима за Србе вршили, сурово и нестручно, муџахедини из Сауди Арабије и Авганистана. И то је био њима својствен, и ратнички, начин да заробљене хришћане приведу исламу. Доктор Кенет је лично лечио једног несрећног младића, Србина од 18 година, коме је, на крају, морао да ампутира полни орган.
Овај муслимански злочин је наведен и у четвртом извештају Стејт департмента од 28. децембра 1992. године. Други, ни приближно драстичан, пример је рагистрован у Тузли. У болиници тог града руководилац гинеколошког оделења забранио је лекарима српске националности да прегледају и порађају забрађене муслиманке. Захтев из „Исламске декларације“ г. Алије Изетбеговића да је нужна додатна исламизација муслимана Босне и Херцеговине изгледа да је током рата проширен на исламизацију свих грађана ове новоуспостављене државе. Не може се рећи да светска јавност није била упозната са свим тим збивањима и, поред њих, многим злочинима у БиХ.
Посебно место које у свему томе желимо да поменемо заузима поверљиво писмо муслиманског првосвештеника Реису-л-улеме др Мустафе Церића упућено босанско-херцеговачким муфтијама 27. јуна 1995. и, потом, његова у јавности већ помињана порука исписана на великом централном каменом споменику у муслиманском Меморијалном центру и мезарју у селу Поточари код Сребренице.
У наведеном писму муфтијама, хаџијама и ефендијама чија имена желимо и навести: Сејиду Смајкићу, мостарском; Ибрахиму Халиловићу, бањалучком; Хусеину Смајићу, сарајевском; Нусрету Абидбеговићу, травничком; Хафиз Халил Мехтићу, зеничком; Хасану Макићу, бихаћком; Хамеду Ефендићу, горажданском и Хусејину Кавазовићу, тузланском, даје се веома поверљива и значајна порука која гласи:
„Драге колеге, обраћам Вам се овим писмом с намјером да вас подсјетим да се ових дана у Босни води битка свих битака за ослобођење нашег народа од кривовјерства, зла и неправде. Наша исламска и патриотска дужност је да се активно укључимо у ову Битку свих битака и руком, и језиком, и срцем. Циљ наше борбе је да Алахова ријеч буде изнад сваке друге ријечи и да Алахова права вјера овлада људским срцима.
Због тога Вас молим да пренесете на све имаме под вашом јурисдикцијом да се активно укључе у све јединице наше армије, да у својим хутбама потичу људе на издржљивост, да обиђете рањенике и, по могућности, подијелите им хедије, да своју радну енергију ставите у службу Армије, да се на локалним медијима чује ваш глас подршке и охрабрења нашем народу и нашој Армији.
Посебно место које у свему томе желимо да поменемо заузима поверљиво писмо муслиманског првосвештеника Реису-л-улеме др Мустафе Церића упућено босанско-херцеговачким муфтијама 27. јуна 1995. и, потом, његова у јавности већ помињана порука исписана на великом централном каменом споменику у муслиманском Меморијалном центру и мезарју у селу Поточари код Сребренице.
У наведеном писму муфтијама, хаџијама и ефендијама чија имена желимо и навести: Сејиду Смајкићу, мостарском; Ибрахиму Халиловићу, бањалучком; Хусеину Смајићу, сарајевском; Нусрету Абидбеговићу, травничком; Хафиз Халил Мехтићу, зеничком; Хасану Макићу, бихаћком; Хамеду Ефендићу, горажданском и Хусејину Кавазовићу, тузланском, даје се веома поверљива и значајна порука која гласи:
„Драге колеге, обраћам Вам се овим писмом с намјером да вас подсјетим да се ових дана у Босни води битка свих битака за ослобођење нашег народа од кривовјерства, зла и неправде. Наша исламска и патриотска дужност је да се активно укључимо у ову Битку свих битака и руком, и језиком, и срцем. Циљ наше борбе је да Алахова ријеч буде изнад сваке друге ријечи и да Алахова права вјера овлада људским срцима.
Због тога Вас молим да пренесете на све имаме под вашом јурисдикцијом да се активно укључе у све јединице наше армије, да у својим хутбама потичу људе на издржљивост, да обиђете рањенике и, по могућности, подијелите им хедије, да своју радну енергију ставите у службу Армије, да се на локалним медијима чује ваш глас подршке и охрабрења нашем народу и нашој Армији.
Ми не можемо изгубити: или ћемо бити газије или шехиди. Алах џ.ш.каже: „побједа је близу!“
Нека Вас Алах џ.ш.чува за добро ислама и муслимана у Босни и Херцеговини. Ваш брат у исламу, Реису-л-улема, др Мустафа Церић, с.р.“
Из кабинета реису-л-улеме БиХ писмо је (са печатом Ријасета, заведено под бројем 230/1, дана 28. мухаррема 1416.н.г.) преко наведених муфтија, хаџија и ефендија и, посебно, Генералштаба Армије БиХ, управе за морал с потписом бригадног генерала Фикрета Муслимовића, упућеним командама корпуса, дивизија и бригада с наглашеном напоменом „Војна тајна. Поверљиво.“ и посебним упутством о даљем поступку достављено војним имамима и начелницима за морал у свим јединицама Армије БиХ. То је био још један допринос муслиманског верског руководства моралним борбено-психолошким припремама војника за офанзиву и, по плановима команде Армије БиХ, одлучне битке које су спремане против Војске Републике Српске посебно на подручју Сарајева, Возуће и Озрена.
У поменутом Меморијалном комплексу и мезарју у селу Поточари код Сребренице исти исламски великодостојник др Мустафа Церић упутио је свима значајну поруку, уклесану у великом каменом блоку, која поред лепих и благих богоугодних речи садржи и следећи, загонетан завет или захтев:
„ ... Нека освета буде правда.“
Чија и коме? Можда је то канонски и по Курану недужно, можда и нема смисао како то ми сталне муслиманске жртве и хришћански лаици данас неуко тумачимо. Ако нема тај смисао могло би да буде утешно за будућа српска и православна поколења чији народ за освету никад није знао и никад се светио није.
* Овај важан текст г. Миливоја Иванишевића, угледног директора Центра за истраживање злочина над српским народом из Београда, грешком редакције нашег часописа није ушао у нови тематски број посвећен „Српском националном питању данас“. На овај начин јавно се извињавамо аутору на овом пропусту, који ће бити исправљен у следећем издању нашег темата, а читаоцима дајемо на увид текст г. Иванишевића, који се одлично уклапа у тему нашег зборника.
Први пут објављено у електроnском издању Српског Сабора Двери, 6. јула 2007.
