Човек се хвата за најмању сламку да би преживео, јер хоће да живи и да буде свој на своме
Субота, 26 мај 2018
У ЕМИСИЈИ “ПОСЛЕ РУЧКА” НА HAPPY ТЕЛЕВИЗИЈИ |Happy.tv, 25.05.2018.

У поподневној емисији ”После ручка” која вас на Хаппy телевизији очекује сваки дан, овог пута водитељ Вања Булић разговарао је са својим гостима на теме:


Да ли је кључ за мир у региону у „Босанском лонцу“?
Како одржати Србе, Хрвате и Бошњаке на окупу?

Гости у студију били су: Бранислав Тапушковић, Драгослав Бокан, Миливоје Бата Иванишевић и Вуле Журић.

Много мрачних ствари нас затрапава на све стране. Да ли вас је изненадило ово што се десило са Насером Орићем?

- Чуо сам и прочитао сам у новинама. Кључни сведок је у тој истрази говорио на један начин, а у главном претересу је све порекао и говорио другачије. Тако да је све враћено на поћетак и ништа није коначно и све може да доведе до преокрета – рекао је адвокат Бранислав Тапушковић

Ствари које су се вековима дешавале народу на овом простору се морају памтити и не требамо дозвочити да се кроз историју увек изненађујемо истим стварима. Потребно је учити и научити на ономе што се једном деси.

- За разлику од многих, ја се не чудим пошто се нешто деси и довољно ми је једном да видим то што се десило, да схватим о чему се ради и да не размишљам о томе када се деси други пут. Обилно људи размишљају и грозе се шта може људска рука да уради. Ми Срби смо носиоци тог несрећоног југословенства. Став других народа са ових простора је јасан и једноставан, Разлика је једино у количини бруталности и савезништва. Моје порекло је такво да памтимо оне који су остали у Јасеновацу. Од малена смо знали да је идеја о братству и јединству једна лаж и идеолашка бесмислица која ће нас коштати. Ми не можемо да схватимо да сви осим Срба сву своју агресивност улажу и окрећу ка нама, а ми гледамо да наше добро иде ка њиховом добру, не видимо зло и гладамо да све ублажавамо и будемо толерантни. То није нормално, ми се непрестално питамо и причамо, зашто је нешто.  Тражимо увек нека оправдања и оправдабамо друге.  Ми од када се родимо до тренутка умирања се боримо, Најбитније од свега је нечудити се и незгрожавати над оним што се већ вековима догађа, веч научити и учити младе генерација да не би они посрнулу - рекао је Драгослав Бокан.

Књига „Сребреница јул 1995“ доживела је велики одјек у свету, преведена је у Холандији..

- Холандска јединица се часно понашала, знам јер сам био у Сребреници тог јула 1995 године. Разговарао сам са Биљаном Плавшић и Радованом Караџићем. Рађена је огромна студија о Сребреници да Хашки трибунал за сво време његовог рада није могао да нађе реченицу која није била објективна. До краја су Холанђани били доследни да није било злочина у Сребреници – рекао је писац Миливоје Бата Иванишевић.

Како се Србија односи према својим жртвама, а како друга страна, говорило се да је Насер Орић раније био у обезбеђењу Слободана Милошевића

- На Петровдан 1992 године Насер Орић је поставио услов “сви за све” или ће наш народ побити. Лешеви су били и са једне и са друге стране.. Суђење Насеру може да се понавља у бесконачности јер је он одговоран за преко 2800 људи и за преко 80 уништених села и у сваком селу је убијено по 80 мештана. Када би му се судило за свако дело и за сваки убијени живот, његове године које би провео у затвору би могле да се развуку на неколико живота. Говорило се да је радио у обезбеђењу Слободана Милолшевића, то није тачно,није радио у обеезбеђењу. Милошевића сам питао и рекао је да ника ником није дао оружје и да Орић није био у заштити. Одлично је возио мотоцикл и био је само у некој од пратњи. Отвара се питање ко је радио за нашу безбедност и кога смо ми плаћали да ради за нашу безбедност - казао је Миливоје Бата Иванишевић.

Колико се није размишљало и није веровало да ће се догодити рат и да ће народ да страда у оволиком броју и на једној и на другој страни?

- Нисмо знали, а 1992 године није ништа почело, него се само наставило. У људском бићу је да верује да свако лоше и тешко неће трајати дуго, а тај који се нада нема чврсте доказе за то јер није ништа у његовој мочи. Човек се хвата за најмању сламку да би преживео, јер ћовек хоће да живи и да буде свој на своме. У рату се све мења. Није тада рат био само у држави. Када погледате колико је било малих ратова, малих битака је било на нивоу зграда, улаза, улица. То вам даје једну ширу слику о свему. У Сарајеву је свака четврт имала свој мали рат. Ја сам био сведок, у подруму своје зграде када је дошло до исељења касарне и бомбардовања града, како дође у мраку до пописа становништва. Знало се ко је ко. Знало се које је чије село. Што се тиче града било је мало теже јер је у њему живело шарено становништво.  Тако да је и у тим подрумима било то становништво и неко се бојао гранате, неко се плашио нечег другог. У том подруму су се одвијале сцене из Кустурићиних филмова. Сви смо морали да идемо у подрум јер увек неко постоји ко мисли да неко ко остане дојављује неком другом где се налазе људи који су мета, батеријом или бечим другим средством - рекао је писац Вуле Журић.

Шта је Југославија донела народима и шта је остало од њих, некада заједништво се претворило у отворену агресију?

- Процес југословенства је идиотизовао Србе. Губитак идентитета је губитак унутрашњег осећања. Југословени изгубљени какви већ јесу су се претворили у људе који нису ни са Балкана, Србије нити.. то су људи који само говоре о људско  принципу. Та људска позиција ненационалног типа је покушај да се лична историја подели у милион малих историја. То није добро јер историја је једна, она је озбиљна и тиче се држава, рата, офанзиве, превентиве, кажњавања непријатеља да би се он држао тамо где му је место, да се не би поново десио напад. Ми када се сукобљавамо са непријатељима штитимо оне који не могу да се бране. Требамо да изведемо закључке да се никада више тако нешто не би поновило – Радослав Бокан

- Оно што доминира од првих дана деведесетих година до дана данашњег је сатанизација Срба. О злочинима који су се догодили постоје и измишљотине захваљујући и свим осталим народима који су улагали ту сатанизацију у пропаганду. Истина о Србима се зна и ни један динар нисмо хтели да дамо да у лобирање за Србе. И Кисинџер и остали су се нудили, али наше руководство није дало ни једини динар. Димензија сатанизма које је створена о Србима је велика. Једино смо ми народ по њиховом, који је извршио геноцид не верујем да ћемо моћи да скинемо љагу са бомби које су пале у Сарајеву на пијацу - рекао је адвокат Бранислав Тапушковић.

Да ли сте чули нешто о нападу на Капетана Дргана који се налази у затвору?

- Ништа се није догодило, знам јер сам у вези са његовим бранитељима. Ништа се није делсило и нико га није тукао. За три године није имао никакав инцидент и то су знали новинари који су објавили да је нападнут. Сви ме данас питају о томе. Наши новинари могу да му помогну тако што ће да причају и пишу о жалби. Пресуда је написана у јануару и жалба је одмах написана. Ова пресуда мора пасти и мора да се врати на поново суђење. Надамо се да ће му укинути притвор јер је издржао више од две трећине казне. Тако да је  време које је провео у затвору довољно да сада пресуде и суђење чека са слободе. Врховни суд треба да одлучи о свему томе. Новинари ће му помоћи тако што ће да пишу само истину – рекао је Саво Штрбац.

Били сте преводилац у Унпрофору?

- На тај начин сам и изашао из Сарајева. Нисам имао акредитацију да се легално крећем по граду, али успео сам да положим тај испит иушао сам као преводилац у Унпрофор.  Неки момци су користили то да изађу из Сарајева. Ја сам радио три месеца на том посли у и на теренима ван града. То је кадније био мој поздрав са градом. Потребно ми је било највише три недеље да схватим о чему се ради. Када сам ишао у ту другу преводилачку туру чули смо преко радија да је патрола упала у ватру. Муслиманска страна је пуцала што је потврдио и глас са мотороле. Тада је био повређен један члан Унпрофора. Када смо се вратили добили смо наређење од пуковника из Канаде да се понашамо по принципу ”ништа нисмо чули и нисмо ништа видели”– рекао је Вуле Журић.

Који је пресудан моменат у доношењу одлуке да напустите свој град Сарајево и одете даље у свет, били сте у Београду, а сада живите у Панчеву?

- Пресудно је утицало то за неког ко има 21 или 22 године важно искуство које сам имао на терену док сам радио као преводилац у Унпрофору. То ме је вратило кроз време и схватиио сам да се ствари очито стално понављају. Деца би ипак требало да читају књиге јер оне не лажу. У тих меец дана колико сам из две туре био у Жепи. У тих месец дана сам видео пресек организација и кројење свега.  Пресудно на моју одлуку да одем из града сам донео једног дана када сам се враћао из Жепе. Негде у предвечерје када смо се враћали са терена у улазак у мој град са брда сам угледао  Сарајево и у том тренутку схватио да немам више ни једну емоцију која ме веже за мој град и да би све што следи од осећања могао да буде само бес. И онда сам чекао следећи задатак да би се вратио са једним од команданата у Београд. Постоје људи у њиховим редовима који су на чудан начин и заволели ову земљу, а он је, тај командант имао  потребу да ми каже “знаш док сам овде, размишљам како би се ми у Канади понашали да смо у овој ситуацији”. Ја сам напустио свој град и живим више овде него што сам живео у Сарајеву -  рекао је Вуле Журић.



https://www.happytv.tv/emisije/posle-rucka/94172/u-emisiji-posle-rucka-na-happy-televiziji-covek-se-hvata-za-najmanju-slamku-da-bi-preziveo-jer-hoce-da-zivi-i-da-bude-svoj-na-svome






AddThis Social Bookmark Button