— У ТРАГАЊУ ЗА ИСТИНОМ —
Пише: Миливоје Иванишевић
Пише: Миливоје Иванишевић
(Наставак)
Муслиманске жртве
С обзиром на намену Меморијалног
центра-мезарја Поточари неопходно је да број покопаних буде што већи. Од тога
највише зависи углед Меморијалног центра у свету, наравно међу муслиманима. Да
су муслимански војници током рата имали знатне губитке није спорно. У нашем
случају само је спорно колико их је страдало приликом пробоја кроз неколико
линија српске одбране и у међусобним сукобима, а колико је стрељано. Спорно је
колико је страдало јулских дана 1995. год. а колико у претходним годинама и
ранијим борбама. Највише је спорно што против лица која су извршила стрељање
никада Трибунал није покренуо истрагу.
Ко је те војнике ангажовао, под којим условима
и ко им је обезбедио заштиту, чак и у САД. [1] Ко је то учинио имао је
утицаја и на Трибунал. Њихово хапшење и сведочење пред Трибуналом
открило би наручиоца подухвата. Штитећи извршиоце организатор
егзекуције је штитио себе. Једино је сигурно – то није могао да буде
неко из Републике Српске. Има индиција да су ангажовани војници
обманути, да нису имали поверење у правосуђе које би одредило казне похватаним
муслиманским злочинцима. Ипак је немогуће поверовати у
претпоставку да су кренули самоиницијативно. У том случају само би они
били криви и одговорни и Трибунал не би имао разлога да не подигне
оптужнице.
Али, ни против Дражена Ердемовића, такође једног од непосредних извршилаца, није ништа предузето све док се није нашао у Трибуналу. Његов случај је најбољи доказ да су сви они имали заштиту. Када су југословенске власти упознате са његовим злочином изразиле су намеру да му суде. Он је у страху од тога и сасвим извесне казне спас тражио у Трибуналу. Не случајно. Његовом захтеву су се, такође нимало случајно, придружиле дипломате западних (НАТО) држава. [2] Тражили су да се поштују његова људска права и слободно изражена воља. У Трибуналу не само да је нашао заштиту од велике казне већ је ускоро постао главни ослонац тужилаштва и сведок на свим суђењима кад је било речи и о Сребреници. Мистерију ко се крије иза иницијатора и наручиоца извршених стрељања већ више од десет година српска страна не може да разјасни.
Дуго се трагало где се и када догодио тај неки велики српски злочин који би могао да усталаса светску јавност и покрене НАТО. У априлу 1993. године Американци су покушали са Сребреницом, али је покушај пропао. Према властитој изјави г. Алије Изетбеговића, једног од учесника у тим разговорима, он није могао да прихвати Клинтонов предлог да пусти Србе у Сребреницу и тако жртвује 5000 мештана тог града. [3] Потом је у неколико случајева покушано са Сарајевом, али ни то није дало пожељне резултате. Још лошији избор су били Церска, Горажде, Жепа, Бихаћ... Међутим, идеја да су Срби починило велики злочин над муслиманима у БиХ се морала остварити. На крају се поново указала прилика и избор је, коначно, пао на Сребреницу. Место је ипак пронађено, одговорни за злочин су одређени раније, број жртава се такође, бар оквирно, знао, само су још недостајали докази.
Тај доказ, према замисли и очекивањима оних који су морали да га прибаве, требало је да буду догађаји у кампу у Поточарима где су благоврмено доведени муслимански цивили које приликом доласка Срба не би имао ко да заштити и одбрани. Ту су 12. јула очекивана убиства и покољи које ће, како је с разлогом претпостављано, да изврше Срби после парастоса на братуначком гробљу. Мотив је био познат. На исти дан 1992. год. муслимани су напали и попалили више српских села и на суров начин убили 68 мештана...У Поточарима су биле мајке, деца, сестре тих муслиманских злочинаца. Међутим, после парастоса људи су се са гробља вратили својим кућама. Када је подмукао план са подметнутим муслиманским цивилима пропао, вероватно на велико изненађење иницијатора, морали су прићи неком новом, сада већ изнуђеном, решењу. У наредна два дана из околних места прикупљено је десетак војника 10. диверзантског одреда који су били на одмору и они су урадили оно што се данас квалификује као геноцид. Стрељање заробљених муслимана није спорно. Споран је број стрељаних. У овој невољи било је за Србе и среће. Срећа је у томе што су изнајмљени српски војници стрељали само заробљене муслиманске војнике, али не и цивиле.
Колико је муслиманских војника стрељано, а колико погинуло приликом пробоја до Тузле и у неколико међусобних сукоба? У одговору на ово питање Жан-Рене Руез,[4] вишегодишњи главни истражитељ хашког Трибунала у сребреничком случају, каже:„ Води се рат бројкама од првог дана“.[5] Ни ми данас још нисмо у стању да одговоримо на питање колико је муслиманских заробљеника стрељано. Зато ћемо изнети оно што не би требало да буде спорно. Реч је о подацима који не потичу из српских извора већ од институција из држава које су биле у рату против Срба и, кад је реч о мезарју, из муслиманских извора. Срби ни у једном случају не само да нису имали могућност неког утицаја, већ ни могућност увида у документацију на основу које су формирани подаци које саопштава супротна страна. Надамо се да је то друга страна, ипак, часно урадила.
Прве бројке могућих жртава налазимо у списковима несталих лица Међународног комитета Црвеног крста који су од 1995. год. до данас објављивани више пута увек са другим бројем несталих, али се тај број коначно усталио негде на око 7000-8000 лица.[6] Међутим, ти спискови су у више случајева оспоравани. У њима су проналажени људи који су гласали наредне године (за изборе у 1996. у бирачком списку за Сребреницу нашли смо 3016 лица из списка несталих ), ту су још живе особе и особе друге националности. Отуда ти спискови данас не могу да имају исти значај као ранијих година. Ипак, већина оних који желе што више да окриве српску страну позивају се на тај списак и без икаквог основа то проглашавају списком масакрираних муслиманских цивила. (Прегледом једног од тих спискова утврђено је да од скоро 8000 несталих само је 36 особа женског пола.) Ти спискови нису спискови мртвих, а још мање су спискови цивила који су масакрирани.
По нама, с обзиром на смисао овог написа, неупоредиво су валиднији подаци који се налазе у документацији о ексхумираним телима из више масовних гробница.[7] Посебно су значајне примарне масовне гробнице[8] које је за потребе Трибунала истраживао Дин Менинг. По њему то су: Церска (150 тела),[9] Нова Касаба 1996. има 4 гробнице (33 тела),[10] Ораховац: лажета 1 (130) и лажета 2 (243),[11] Брањево (132),[12] Нова Касаба 1999. (57), Глогова 1 (191) и Глогова 2 (139) [13] Козлук[14] Коњевић Поље 1 (9) и Коњевић Поље 2 (3)[15], Брана код Петковаца (234),[16] Липље 2 (158).[17] Укупно су у наведеним гробницама, по нама, пронађени посмртни остаци 1824 тела. У експертизи Дина Менинга ексхумирано је 1883 тела. Од откопаних тела утврђено је да је мушкараца 1656. А само једна женска особа. За остале није утврђен пол. У истој експертизи је утврђено да су масовна убиства извршена у Церској, Кравици, Ораховцу, Брани код Петковаца, војној економији Брањево, Пилици и Козлуку.[18] (340),
У тужбама Трибунала те бројке су знатно другачије. И веће. Као да су налази на терену разочарали наручиоца истраживања. Тако је по тужилаштву на истим локацијама убијено је између 4900 и 6700 муслимана (у Кравици је наводно убијено 1000-1500, Брањеву 1200-1500, Ораховцу, обе лажете 1000, Брани код Петковаца 1000, итд.). По изјавама њихових сведока, муслимана који изјављују да су видели и преживели егзекуцију, број жртава још више ескалира. По њима убијено је 2500 лица више од највеће цифре Трибунала. То значи око 9200 стрељаних, што чак ни тужилаштво Трибунала није могло да прихвати.
Дуго се трагало где се и када догодио тај неки велики српски злочин који би могао да усталаса светску јавност и покрене НАТО. У априлу 1993. године Американци су покушали са Сребреницом, али је покушај пропао. Према властитој изјави г. Алије Изетбеговића, једног од учесника у тим разговорима, он није могао да прихвати Клинтонов предлог да пусти Србе у Сребреницу и тако жртвује 5000 мештана тог града. [3] Потом је у неколико случајева покушано са Сарајевом, али ни то није дало пожељне резултате. Још лошији избор су били Церска, Горажде, Жепа, Бихаћ... Међутим, идеја да су Срби починило велики злочин над муслиманима у БиХ се морала остварити. На крају се поново указала прилика и избор је, коначно, пао на Сребреницу. Место је ипак пронађено, одговорни за злочин су одређени раније, број жртава се такође, бар оквирно, знао, само су још недостајали докази.
Тај доказ, према замисли и очекивањима оних који су морали да га прибаве, требало је да буду догађаји у кампу у Поточарима где су благоврмено доведени муслимански цивили које приликом доласка Срба не би имао ко да заштити и одбрани. Ту су 12. јула очекивана убиства и покољи које ће, како је с разлогом претпостављано, да изврше Срби после парастоса на братуначком гробљу. Мотив је био познат. На исти дан 1992. год. муслимани су напали и попалили више српских села и на суров начин убили 68 мештана...У Поточарима су биле мајке, деца, сестре тих муслиманских злочинаца. Међутим, после парастоса људи су се са гробља вратили својим кућама. Када је подмукао план са подметнутим муслиманским цивилима пропао, вероватно на велико изненађење иницијатора, морали су прићи неком новом, сада већ изнуђеном, решењу. У наредна два дана из околних места прикупљено је десетак војника 10. диверзантског одреда који су били на одмору и они су урадили оно што се данас квалификује као геноцид. Стрељање заробљених муслимана није спорно. Споран је број стрељаних. У овој невољи било је за Србе и среће. Срећа је у томе што су изнајмљени српски војници стрељали само заробљене муслиманске војнике, али не и цивиле.
Колико је муслиманских војника стрељано, а колико погинуло приликом пробоја до Тузле и у неколико међусобних сукоба? У одговору на ово питање Жан-Рене Руез,[4] вишегодишњи главни истражитељ хашког Трибунала у сребреничком случају, каже:„ Води се рат бројкама од првог дана“.[5] Ни ми данас још нисмо у стању да одговоримо на питање колико је муслиманских заробљеника стрељано. Зато ћемо изнети оно што не би требало да буде спорно. Реч је о подацима који не потичу из српских извора већ од институција из држава које су биле у рату против Срба и, кад је реч о мезарју, из муслиманских извора. Срби ни у једном случају не само да нису имали могућност неког утицаја, већ ни могућност увида у документацију на основу које су формирани подаци које саопштава супротна страна. Надамо се да је то друга страна, ипак, часно урадила.
Прве бројке могућих жртава налазимо у списковима несталих лица Међународног комитета Црвеног крста који су од 1995. год. до данас објављивани више пута увек са другим бројем несталих, али се тај број коначно усталио негде на око 7000-8000 лица.[6] Међутим, ти спискови су у више случајева оспоравани. У њима су проналажени људи који су гласали наредне године (за изборе у 1996. у бирачком списку за Сребреницу нашли смо 3016 лица из списка несталих ), ту су још живе особе и особе друге националности. Отуда ти спискови данас не могу да имају исти значај као ранијих година. Ипак, већина оних који желе што више да окриве српску страну позивају се на тај списак и без икаквог основа то проглашавају списком масакрираних муслиманских цивила. (Прегледом једног од тих спискова утврђено је да од скоро 8000 несталих само је 36 особа женског пола.) Ти спискови нису спискови мртвих, а још мање су спискови цивила који су масакрирани.
По нама, с обзиром на смисао овог написа, неупоредиво су валиднији подаци који се налазе у документацији о ексхумираним телима из више масовних гробница.[7] Посебно су значајне примарне масовне гробнице[8] које је за потребе Трибунала истраживао Дин Менинг. По њему то су: Церска (150 тела),[9] Нова Касаба 1996. има 4 гробнице (33 тела),[10] Ораховац: лажета 1 (130) и лажета 2 (243),[11] Брањево (132),[12] Нова Касаба 1999. (57), Глогова 1 (191) и Глогова 2 (139) [13] Козлук[14] Коњевић Поље 1 (9) и Коњевић Поље 2 (3)[15], Брана код Петковаца (234),[16] Липље 2 (158).[17] Укупно су у наведеним гробницама, по нама, пронађени посмртни остаци 1824 тела. У експертизи Дина Менинга ексхумирано је 1883 тела. Од откопаних тела утврђено је да је мушкараца 1656. А само једна женска особа. За остале није утврђен пол. У истој експертизи је утврђено да су масовна убиства извршена у Церској, Кравици, Ораховцу, Брани код Петковаца, војној економији Брањево, Пилици и Козлуку.[18] (340),
У тужбама Трибунала те бројке су знатно другачије. И веће. Као да су налази на терену разочарали наручиоца истраживања. Тако је по тужилаштву на истим локацијама убијено је између 4900 и 6700 муслимана (у Кравици је наводно убијено 1000-1500, Брањеву 1200-1500, Ораховцу, обе лажете 1000, Брани код Петковаца 1000, итд.). По изјавама њихових сведока, муслимана који изјављују да су видели и преживели егзекуцију, број жртава још више ескалира. По њима убијено је 2500 лица више од највеће цифре Трибунала. То значи око 9200 стрељаних, што чак ни тужилаштво Трибунала није могло да прихвати.
Како изгледају те диспропорције видећемо у три следећа случаја. На објекту војна економија Брањево стрељање је извршено у недељу 16. јула између 10 и 15 часова. Један преживели сведок муслиман процењује број жртва на 1000-1500, тужилаштво прихвата процену Дражена Ердемовића, који је и сам учествовао у стрељању тих заробљеника, и наводи 1200, а у примарној гробници нађени су посмртни остаци само 132 особе. Претпоставља се да се део тих жртава налази и у претежно секундарној гробници Чанчарски пут 12 (толико је на том путу гробница са укупно 174 тела ). Па и поред тога остаје велика разлика. Следећи случај је локација Ораховац за коју неколико преживелих муслимана тврди да је стрељано 2000-2500, тужилаштво се определило за 1000 стрељаних, а у примарној гробници (обе лажете) откопано је 373 тела. Трећи случај је Брана код Петковаца за коју муслимани наводе бројку од 1500-2000, тужилаштво 1000, а откопано су 234 тела.
У свим наведеним масовним гробницама, не само у ове три, налазе се и тела бораца који су погинули приликом пробоја кроз српску територију и у међусобним сукобима. Приликом санације терена, поготово лети за време великих врућина када се тела брозо распадају, скупљани су лешеви који су се налазили у полупречнику од по неколико километара и закопавани у стандардне, може се рећи војничке, масовне гробнице. На крају, како проценити колико је ту жртава из борби, а колико стрељаних. Из свега тога треба изузети заробљенике из магацина Задружног дома у Кравици. Ту је дошло до побуне муслиманских затвореника, коју нико не помиње, у којој је убијен српски полицајац Крсто (Богољуб) Драгичевић, рођ. 1965. год. из Скелана, а рањен, сада такође покојни, Раде Чутуровић са надимком „Официр“. Стража, њих око 30 бораца, бранила се свим оружјима, па и ручним бомбама. Тужилаштво прећуткује побуну и наводи да је било 1000-1500 стрељаних. У две примарне гробнице у суседном селу Глогова у којима су закопани побуњени муслимани нађена су тела 330 особа. Међутим, независно од тога укупан број стрељаних муслиманских заробљеника тешко да може да износи мање од 407 лица. Толико је пронађено повеза за руке и 270 повеза за очи. (Једна особа може да има оба повеза.) Тим поводом мора се поставити питање где је око сто српских заробљеника. Сигурно да их нису водили одвезаних руку. Можда су раније поубијани и нису били у овим муслиманским колонама. Непознато је откуд у тим гробницама посмртни остаци и лица српске националности. У примарној масовној гробници Ораховац (Лажете 2) Гојко Тодоровића, Биљана Матић и Војислав Милошевић. У секундарној масовној гробници Чанчарски пут 3 (веза примарна гробница Козлук) Станко Даниловић.
У време ексхумације идентификован је веома мали број откопаних тела (Церска 9 од 150, Брањево 13 од 132, Ораховац 21 од 373, итд.), ни 5% од укупног број ексхумираних.
О посмртним остацима идентификованих упознаћемо се на основу спискова лица чија су тела покопана у Меморијалном центру-мезарју Поточари.
Прва укопавања у овом муслиманском спомен обележју почела су 31. марта 2003. год. Од тада до данас укупно је укопано 2442 тела. То је 559 тела више него што је откопано из масовних гробница. Могуће је претпоставити да је у међувремену било и више појединачних или мањих групних укопа и да је саопштени број нешто већи. Укупно је, уз одговарајући верски ритуал, обављено шест групних укопа. У првој групи укопаној 31. марта 2003. налазили су се посмртни остаци 600 идентификованих лица. У другој групи укопаној 11. јула 2003. налазило се 282 лица. У трећој групи укопаној 20. септембра 2003. налазило се 107 лица[19]. У четвртој групи 11. јула 2004. укопано је 338 лица. У петој групи 11. јула 2005. године укопано је 610 лица. [20] У шестој групи 11. јула 2006. године укопано је 505 лица.[21]
Од настанка мезарја јавности се намеће теза да је реч о недужним цивилним жртвама српског геноцида над муслиманима. Ту тезу скоро у подједнакој мери су лансирали муслимани и они домаћи и међународни фактори који у томе виде и имају неки свој интерес. Не само током рата, већ и годинама после, па чак и данас, многе невладине организације Сарајева и Београда, државне установе и медији М-Х федерације, муслиманске верске институције, па и појединци, остварују не мали профит стално манипулишући грандиозним муслиманским страдањима. Извесну недоумицу код локалног српског становништва изазива порука коју је приликом првог укопа јавно изрекао исламски великодостојник др Мустафа Церић и која је уклесана у великом каменом блоку. Поред лепих и благих богоугодних речи ту је и загонетан завет или захтев:
Нека освета буде Правда!
„У име Бога Милостивог, / Самилосног
Молимо Те Боже / Свемогући,
Нека туга постане / Нада!
Нека освета буде / Правда!
Нека мајчина суза / Буде молитва:
Да се никоме никад / Не понови Сребреница!“
То је текст поруке на централном месту Меморијалног центра, а мештани се и данас питају да ли то хоџа позива на освету?
Не би требало мртве узнемиравати. Требало би их оставити да мирују на својим парцелама и редовима без обзира на разлоге што данас више нису међу својима. Али, као да се не може без тога. Тешка срца то прихватамо, што не значи и да се лако миримо са нечим са чиме се тешко можемо помирити. Проблем Сребренице и њених муслиманских жртава стар је више од десет година и данас је још увек актуелан као да је тек настао. За њихову судбину окривљују нас Србе. Проблем српских жртава и њиховог вишегодишњег страдања у овом крају никада није ни покретан. За њих нико није одговоран.
Ко су лица чији су посмртни остаци данас укопани у Меморијалном центру-мезарју Поточари? И у овом случају реч је о мушкарцима и само две женске особе. Сви укопи обављени су свечано и у присуству највиших државних руководилаца, исламских верских предводника, дипломатског кора и страних државника. Укопу који је обављен 11. јула 2005.године, када је означена и јубиларна десетогодишњица сребреничких збивања, свечаности је присуствовао и Председник Србије господин Борис Тадић.Сви ти догађаји претварани су и у медијске спетакле са бројним пропагандним порукама и оптужбама за геноцид који су Срби починили. Дужни смо, у име истине, да кажемо нешто од оног што нам је познато о лицима која су покопана у мезарју. Од веома обимне грађе настојаћемо да изнесемо неколико најупечатљивијих спорних случајева.
1. У списковима покопаних жртава из јула 1995. год. налази се велики број лица која су била регистрована као бирачи општине Сребреница за изборе наредне 1996. године. Располажемо њиховим именима, али овом приликом даћемо само бројчани преглед.Од имена наведених у првом укопу наводних жртава њих 271 било је у бирачком списку за 1996 годину, у другом укопу 85, трећем 31, четвртом 140, петом 252 и шестом укопу 135. То је 914 лица или нешто изнад 37% од укупног броја укопаних. Логично је претпоставити да су то лица која су умрла природном смрћу у раздобљу од јула 1995. до јула 2006. године, када је извршен последњи укоп, а не жртве Сребренице страдале приликом повратка Срба у тај град. Да су у питању жртве организатор избора ОЕБС имао је на располагању више од годину дана да их брише из списка сребреничких бирача. То није учињено. Има индиција да је слична ситуација и са општином Братунац, па и Власеница и Зворник.
2. Други споран случај односи се на лица за која постоје судска решења да су умрла природном смрћу. На жалост нисмо у могућности да остваримо макар површан увид у већину матичних књига умрлих у Сребреници, Братунцу, као и у осталим суседним општинама из којих су регрутовани борци Осме оперативне групе Армије БиХ. Верујемо да би у том случају овај списак био вишеструко увећан. Но, и без тога није спорна чињеница да је и на овај начин покушано да се што више повећа број наводних муслиманских жртава Сребренице „страдалих“ у „масакру“ приликом повратка Срба јула 1995. и покопаних у Меморијалном центру и мезарју Поточари. Од око сто имена дајемо само неколико примера: Фетахија (Назиф) Хасановић, 1955.г. – умро 15.12.1996.г., Сребреница.[22] Шукрија (Амил) Смајловић, 1946.г. – умро 2.05.1992.г., Залужје.[23] Махо (Суљо) Ризвановић, 1953.г. – умро 3.01.1993.г., Глогова.[24] Мефаил (Мехо) Демировић, 1970.г. – умро 10.05.1992.г., Красановићи.[25] Реџић (Ахмет) Асим, 1949.г. – умро 22.04.1992.г., Братунац.[26]
3. У мезарје су, у циљу стварања неистините слике о великом броју недужних цивилних муслиманских жртава, преношени посмртни остаци како бораца тако и цивила са других локација и поново, ритуално и уз верске обреде, покопавани. И овом врстом обмане јавности обухваћено је пар стотина лица. Дајемо десетак конкретних имена. У првом укопу извршеном 31. 03. 2003. год. из локалног сребреничког мезарја Казани пренето је и поново покопано тело Хамеда (Хамид) Халиловића (1940-1982). Реч је, као што видимо, о лицу које је умрло двадесет година пре почетка рата. Приликом четвртог укопа 11. 07. 2004. из истог мезарја пренета су тела једног старог, пре рата умрлог, цивила и једног погинулог борца Армије БиХ. То су Осман (Ибро) Халиловић (1912-1989) и Нурија (Смајо) Мемишевић (1966-1993). Из петог укопа обављеног 11. 07. 2005. поново су покопани: Салих (Шабан) Алић (1969-1992), Мујо (Хашим) Хаџић (1954-1993), Ферид (Рамо) Мустафић (1975-1993), Хајрудин (Исмет) Цврк (1974-1992).[27]
4. За једну групу војника Армије БиХ покопаних у меморијалном центру није познато где су и када изгинули и где су раније били сахрањени, али је извесно да ни то нису жртве „сребреничког масакра“ јула 1995. и да су животе изгубили пре 11.новембра.1993. године, када је написан документ да су њихове породице стамбено и социјално збринуте.[28] У тој групи се налазе војници Армије БиХ: Ћеримовић (Мустафа) Мујо - 12.04.1938, Себјочина-Власеница, Хасановић (Мујо) Хамед - 09.07.1966; Малић (Ибрахим) Рамиз- 1970. Хере-Власеница; Омеровић (Алија) Хамед - 1939, Глогова-Братунац; Омеровић (Мехмед) Адем - 1976. Вршиње-Власеница; Омеровић (Нурко) Нурија- 1953. Урковићи-Братунац; Хасим (Ћамил) Селимовић, 1950; Рамиз (Суљо) Алић, 1942; Јусуф (Сафет) Османовић, 1947; Рамиз (Хакија) Алић, 1979; Муниб (Мујо) Алић, 1962; Јусуф (Јусо) Омеровић, 1962; Мехо (Мехмед) Османовић, 1942; Сеад (Осман) Салкић, 1960; Сафет (Шабан) Коркутовић, 1960, Омеровић (Хабиб) Азиз- 01.05.1965., Сикирић-Братунац.
5. У раније помињаном документу у коме се траже подаци за израду хронике Армије БиХ наведена су и имена неколико стотина бораца који су погинули пре 07.03.1994.[29] И у овом случају то нису ни жртве неке егзекуције ни погинули борци приликом борби за Сребреницу јула 1995. И у овом случају дајемо, само као илустрацију, неколико десетина имена, по неколико из појединих бригада 8. оперативне групе, а потом 28. дивизије Армије БиХ То су: Мујић (Ризван) Ибро- 1952, Сућеска-Сребреница, Мехмед (Мехо) Хоџић, 1960; Хафизовић (Ибрахим) Хајрулах - 1973, Опетци-Сребреница Исмет (Шахмин) Хусеиновић, 1947; Мујо (Авдо) Ахметовић, 1970. Поточари, Мехмед (Мехо) Хоџић, 1960. Поточари, Шаћир (Омер) Малић, 1945. Поточари, Амир (Омер) Омеровић, 1974, Кадрија (Есед) Османовић, 1956. Поточари; Јусуф (Јусо) Јусић, 1941.Поточари. (Припадници 280. источнобосанске лаке бригаде Армије БиХ.) Мехмед (Омер) Авдић, 1966; Адил (Реџо) Хасановић, Мехо (Мехмед) Ахметовић, Адил (Шећан) Хасановић, Хусеин (Ибро) Мехмедовић; Омер (Шахин) Ахметовић-Бибо, 1946. Мујо (Авдо) Клемпић, 1959. Сребреница; Абид (Мехмед) Зухрић, 1961. Мехо (Ахмо) Дураковић, 1967; Сафет (Химзо) Хоџић; Манџић (Даут) Јусуф - 1938, Скелани-Сребреница. (Припадници 281. источнобосанске лаке бригаде Армије БиХ.) Неџад (Муниб) Османовић, Рамо (Омер) Авдић, Енвер (Хамед) Ибрахимовић, Изет (Идриз) Салкић, Џевад (К) Суљић, Хасан (Мујо) Бегановић, Реџо (Авдо) Суљић, Омер (Осман) Смајловић, јединица „5. јули“ Токољак, милиционер Бајро (Хасан) Селимовић из чете Казани; Кадрија (Ибрахим) Авдић, 1965. (Припадници 282. источнобосанске лаке бригаде.) Авдић (Хусеин) Мехмед - 1943, Паљевине-Сребреница, Авдић (Шемсо) Мехмед,1954, Пирићи-Братунац, Бегић (Шаћир) Мирсад,1955, Лука-Сребреница, Салиховић (Хасан) Хасиб- 1945, Сућеска-Сребреница, Суљо (Синан) Омеровић, 1922. Сребреница; Мехмедалија (Сулејман) Хасановић, 1955. Сребреница, (Припадници 283. источнобосанске лаке бригаде.) Муниб (Мујо) Мустафић, 1960, нестао 13.03.1993; Салко (Мухамед) Хоџић, 1959. (Борац 284. источнобосанске лаке бригаде.)
6. Овом приликом дајемо имена муслиманских војних руководилаца и војника за које не постоје прецизни подаци како су и где страдали. Зато је могуће да су то и жртве стрељања, као што је могуће и да су погинули приликом пробоја линија српске одбране. Не би требало да буде спорно да су били припадници Армије БиХ и да су живот изгубили јула 1995. Међутим, скоро сви они, или огромна већина њих, до времена погибије или стрељања учествовали су у многим оружаним акцијама против мештана српске националности и сносе одговорност за почињене злочине, разарања села, прогон и пљачку. Ту је и извесан број чланова разних команди и заслужних бораца који су предложени за разне награде и одликовања.[30] Њихова имена се налазе и у кривичним пријавама поднетим надлежним правосудним институцијама за злочине почињене на подручју Сребренице и околних општина. И овом приликом дајемо у односу на расположиву грађу ограничен број таквих случајева. Ту су чланови Главног штаба 8. оперативне групе Армије БиХ: Садик (Рамо) Сулејмановић, село Лука, оп. Сребреница, Бего (Јусуф) Тихић, рођ. 1960.год. Сребреница, Шевкет (Сеид) Ђозић, 1951.год. Сребреница, Неџиб (Абид) Хабибовић, Сребреница, Осман (Шериф) Османовић, Хамед (Хамид) Алић, Амир (Махо) Ризвановић, Сенахид (Абдулах) Табаковић, Зулфо (Муниб) Халиловић и Ахмо (Мујо) Тихић, Сребреница. Они су били су на разним командним дужностима, а из исте формације су и одликовани борци Хамдија (Ахмет) Хасановић, Неџиб (Абид) Хабибовић, Хајрудин (Салих) Малагић, Мустафа (Зулфо) Сточевић и Мехмед (Суљо) Малић. Заједничко им је учешће у оружаним акцијама против српских насеља Гниона, Бљечева, Осредак, Виогор, Бибићи, Ораховица и друга насеља у непосредном окружењу самог града Сребренице, маја 1992. год. (у наведеним селима убијено 13 мештана српске националности). Наредног месеца предводили су акције на села Опарци (6 жртава), Обади и Шпат (9 жртава), Ратковићи ( 17 жртава), Брежане 30. јуна (19 жртава). У јулу: Залазје, Сасе и околина (47 српских жртава),у августу Јежестица (оп. Братунац, 9 жртава), септембра Подравање (32 жртве), октобра Факовићи (оп. Братунац, 17 жртава), новембра Каменица (оп. Зворник, 53 жртве), децембра братуначка села Лозница, Бјеловац, Сикирић (60), јануара 1993. села Јежестица, Кравица и Шиљковићи (46), Скелани (61 жртва). То је 389 Срба који су убијени у акцијама наведених муслиманских предводника[31].
На једном гробном месту покопан је Хајрудин (Шефко) Авдић, који је био командант ТО Сућеска, а потом помоћник команданта за безбедност 281. Источнобосанске лаке бригаде. Планирао је, непосредно руководио и учествовао у нападу, пљачки и уништавању српских села Осредак, Виогор, Ораховица, и Сасе на подручју општине Сребреница. Исто је починио и са селима Јеремићи, заселак Мановићи и Рупово Брдо оп. Власеница и Хранча, оп. Братунац.[32] У току само три месеца свог командовања Хајрудин Авдић је учествовао у убиствима 74 лица српске националности.
У мезарју су покопани и истакнути борци 280. источнобосанске лаке бригаде са седиштем у Поточарима: Нусрет (Салко) Салиховић, Сенад (Јусуф) Јусић, Салчин (Сејфо) Хоџић, Аљо (Ибрахим) Хусеиновић, Хајрудин (Назиф) Османовић и Хајрудин (Хасан) Суљић. Они су непосредно одговорни за страдања следећих српских села: Гниона, Јеремићи, српски заселак Мановићи, Брежане, Загони, Залазје, Сасе и др.12. јула 1992. (47 српских жртава), 8. августа Јежестица, општина Братунац (9), 24. септембар Подравање, општина Сребреница (32), 5. октобра Факовићи, оп. Братунац (17), 6. новембра Каменица, општина Зворник (53 жртве), 14. децембара 1992. братуначка села Лозница, Бјеловац, Сикирић (60), 7. јануара 1993. село Кравица, општина Братунац (15) и 16. јануара 1993. село Скелани, општина Сребреница (61). Жртве њихових похода су 332 лица српске националности. А наведени борци за та дела и злочиначке подвиге које су починили приликом освајања српских села награђени су разним признањима од претпостављених старешина и команди.
Авдулах (Авдо) Ахметовић, 1960.г. Сућеска, био је помоћник команданта, а Хајрудин (Хамид) Авдић, члан штаба 281. источнобосанске лаке бригаде. Прве жртве њиховиха напада били су села Осредак, Виогор, Ораховица, Жутица, Рупово Брдо, Брежане, Хранча и Јежестица, општина Братунац, Подравање, општина Сребреница, Лозница, Бјеловац, Сикирић, Кравица, општина Братунац и Скелани, општина Сребреница. Из исте јединице као непосредни извршиоци злочина регистровани су: Адем (Ахмет) Рамић, рођ. 1937.год, Сребреница, Хајрудин (Омер) Алић, 1968. год. Сребреница, Мујо (Мухарем) Алић, Зулфо (Муниб) Халиловић, Хасан (Мујо) Бегановић, Менсур (Шефко) Мустафић, Хасан (Енез) Хасановић, Хасан (Хасиб) Салиховић, 1968.г, Фикрет (Хусо) Мехмедовић, Бешир (Синан)Ајшић, 1971; и Хасан (Механ) Хасановић. У тим злочиначким подухватима наведени командири и војници протерали су српско становништво и учествовали у убиству 228 лица српске националности.
Ибро (Хусеин) Дудић, рођен 1969. године, из Сребренице, мајор, командант 282. источнобосанске лаке бригаде руководио је нападима на села Ратковићи, Крњићи, Залазје, Сасе, Миланова воденица, на путу између села Пећи и Скелана, Подравање, Бољевићи, Лозница, Бјеловац, Сикирић, Кравица и подручје Скелана. У наведним акцијама и селима убијено је 328 Срба, а њихова имовина опљачкана и пренета у муслиманска села.
Официри Мехмед (Салих) Салихоџић, Авдулах (Мустафа) Бећировић и Сафет (Хамед) Ахмић били су све време рата на важним командним и руководећим дужностима у штабу 283. Источнобосанске лаке бригаде. Организовали су напад на српски заселак Витез, потом села Опарци, Лозничка Ријека,Крњићи, Факовићи и Бољевићи, Лозница, Бјеловац, Сикирић и Скелани (засеоци Кушићи, Ћосићи, Жабоквица, Костоломци, Бујаковина, и др.) У истим акцијама учествовали су и борци Сејдалија (Алија) Мехић, Азем (Хиркија) Алић, Липље, оп. Зворник; Мирзет (Алија) Ризвановић, Џевад (Кемал) Салиховић, Ахмо (М.) Хасановић, Хајрудин (И.) Цврк, Бајро (Фадил) Салиховић и Хасиб (Рифет) Ахмић У поменутим српским селима убијено је укупно 189 Срба мештана страдалих села.
У мезарју покопани Ибран (Ибро) Муратовић, рођ. 1949. из Братунца учествовао је у нападу на село Бљечева 6.05.1992. година и убиству 3 лица српске националности.
Сенад (Хакија) Хасановић, 1968. из села Роваши и Исмет (Омер) Мустафић, 1942. из истог села, припадници посебних, вероватно локалних, муслиманских оружаних формација, интервентног вода Роваши, учествовали су у нападу на српско село Метаљка и у заседи на саобраћајници Зворник-Власеница у селу Коњевић Поље када је 27.05.1992. год. пресретнута колона камиона власништво ДД „Боксит“ из Милића и убијено пет возача српске националности, а возила спаљена.
Кадмир (Ибрахим) Алић из Тегара (оп. Братунац) и Хусо (Рамо) Халиловић из Сребренице учествовали су у нападу на српско село Брежане (оп. Сребреница) 30.06.1992. год. и убиству 19 лица српске националности.
Хамдија (Хамед) Алиспахић, 1947.г. из Јаглића учествовао у нападу на српско село Јежестица (оп. Братунац) 8. августа 1992. и убиству 9 Срба.
Мирсад (Ћамил) Мехмедовић, Сућеска, Мехмед (Едхем) Хајдаревић, Солоћуша и Сејдин (Сејдалија) Алић из села Међе (оп. Сребреница) учествовали у нападу на села Осредак, Виогор, Ораховица и др. села на подручју општине Сребреница 15. маја 1992. и убиству 8 лица српске националности.
Едхем (Салко) Хусић, из Запоље (оп. Братунац), Хајрудин (Хајро) Халиловић, Сребреница, Рамо (Ахмет) Салиховић, Моћевићи (оп. Сребреница) и Хајрудин (Мурат) Салиховић, 1940.г. Брезовице(оп. Сребреница), Хусо (Заим) Салиховић, 1964.г. учествовали у нападу на српско село Опарци (оп. Сребреница) 01.06.1992.г. и убиству 6 лица српске националности.
Шаћир (Нурија) Мемишевић, 1953.год. Сребреница, учествовао у нападу на села братуначке општине Бљечева, 6.05.1992.год. на Ђурђевдан и убиству три лица српске националности и српски део села Загони 7. 1992. год. и убиству 14 мештана српске националности.
Алија (Шабан) Мемишевић, из Братунца, учествовао у нападу на српски део села Загони (оп. Братунац) 5.07.1992. год. и убиству 14 мештана српске националности.
Азем (Алија) Бегић, 1962. год. село Лука (оп. Сребреница) учествовали у нападу на српско село Залазје (оп. Сребреница) 12.07.1992.год. и убиству 47 мештана српске националности.
Џевад (Рамо) Бабајић из Глогове (оп. Братунац) учествовао у нападу на српско село Хранча 25.07.1992.год. и убиству 8 лица српске националности.
Неџад (Муниб) Османовић, 1969. год. Магашићи (оп. Братунац) учествовао у нападу на српски део села Магашићи 20.07.1992. год. и убиству 8 лица српске националности.
Мехо (Мехмед) Суљагић 1948.г. Каменица Горња (оп. Зворник) руководио нападом на српска насеља у Каменици Горњој (оп. Зворник) 24.08.1992.г. када су убијена четири српска мештана.
Уместо закључка
Ратна прошлост
или биографија командира и војника Армије БиХ које смо навели врло је богата
походима на српска села и убиствима лица српске националности. Они нису имали
ни мало милости према српским селима и њиховим мештанима. Докази су безбројни.
Те чињенице увелико оспоравају стално потенцирану тезу да је реч о жртвама
геноцида или муслиманским цивилним жртвама. Извесно је да су неки од њих
стрељани после заробљавања, али много више их је погинуло у борбама приликом
покушаја да се пробију до Тузле. Имали су жртава и у међусобним сукобима. И ако
се не ради о невиним људима већ убицама нико није имао право да их стреља без
суда и пресуде. То је, према садашњим сазнањима, највећи грех који је почињен
са српске стране по ослобођењу Сребренице јула 1995.
Миливоје Иванишевић
Прочитајте и два претходна наставка:
СРЕБРЕНИЦА, ЈУЛ 1995.
Фусноте
[1] У лето 2006. у дневној штампи је објављено да је у САД ухапшен неки Мандић који је учествовао у стрељању муслимана у Сребреници. Исти је одговарао само зато што је илегално прешао границу.
[1] У лето 2006. у дневној штампи је објављено да је у САД ухапшен неки Мандић који је учествовао у стрељању муслимана у Сребреници. Исти је одговарао само зато што је илегално прешао границу.
[2] Коста Чавошки:“Хаг против правде“, ИКП „Никола Пашић“, Београд, 1998.стр. 71.
[3] Интервју са Хакијом Мехољићем, сребреничким делегатом у разговору са Алијом Изетбеговићем септембра 1993. у Сарајеву, „5000 муслиманских глава за војну интервенцију“, журнал „ДАНИ“, 22. јун 1998. Сарајево.
[4] Жан-Пјер Руез је пре доласка у Хаг био инспектор кривичне полиције, руководилац групе за сузбијање разбојништва, у Ници. (Жак Масе: „Наши драги ратни злочинци“, Клуб „Плус“, ДАН ГРАФ, Београд, 2006, стр. 7.) Овај провинцијски француски инспектор постао је ускоро по доласку на нови посао надобудни стручњак хашког Трибунала у истраживањима српских злочина.
[5] Јулија Богоев интервју са истраживачем Жан-Рене Руезом, „Монитор“ ,бр. 548 и 549, од 19. и 27. априла 2001.
[6] „Missing persons on the territory of Bosnia and Hercegovina“, Служба тражења Међународног комитета Црвеног крста (МКСК), Женева.
[7] Међународни кривични суд Уједињених нација за бившу Југославију, Истрага о Сребреници, Дин Менинг „Резиме судско-медицинског доказног материјала-Стратишта и масовне гробнице“, 16. мај 2000.неслужбен превод на српски.
[8] Уобичајена класификација гробница је: примарне, транзитне и секундарне. Примарне су места првог укопа и за утврђивање броја тела највжније, транзитне су привремене, у транспорту тела до нове, секундарне, гробнице.
[9] Гробница ексхумирана од 07-18. 07. 1996.
[10] Исто, од 20-26. 07. 1996.
[11] Исто, лажета 1 од 13.07-03.08.2000, лажета 2 од 19.08.-09.09.1996.
[12] Исто, 10-24.09.1996.
[13] Исто, Глогова 1 од 07.08.-20.10. 2000. и Глогова 2 од 11.09.-22.10.1999.
[14] Исто, 24.06-06.08.1999.
[15] Исто, Коњевић Поље 1 од 07-09.09. 1999. и Коњевић Поље 2 ексхумирано 10.10.1999.
[16] Исто, 15-25. 04. 98.
[17] Исто, 07-25.08.1998.
[18] Поред Дина Менинга у пословима истраживања учествовали су проф. Тони Браун, стручњак са Универзитета у Екстеру, Велика Британија, који је испитивао узорке тла, камења и полена који су прикупљени и упоређивани из масовних гробница и стратишта. Ту су били и Службе за криминалистичка истраживања Поморских снага САД, Криминалистичко-техничка лабораторија Холандског института за криминалистичку технику и посебан тим стручњака из Финске.
[19] Сребреница-Поточари, Спомен обиљежје и мезарје, Одбора за подршку и реализацију. „Списак идентификованих тела укопаних 31. марта, 11. јула и 20. септембра 2003“, припремили Садик .Салимовић и Маринко Секулић. За издавача Хабдурахман Малкић. Сребреница, 2003.
[20] „Списак страдалника укопаних 11. јула 2005. у Меморијалном комплексу Сребреница-Поточари“, изд. „Сребреничке новине“.
[21] Јавно комунално предузече Градска гробља-Високо: „Распоред укопа настрадалих Сребреничана за укоп 11. јула 2006. у Меморијалном центру Сребреница'Поточари“.
[22] Упис изввршен по основу Рјешења Општ. суда Лукавац бр. Р-591/96 од 30.03.2000. Датум уписа у матичну књигу умрлих: 15.06.2000.
[23] Упис смрти извршен на основу Рјешења о прогл. смрти Р-262/97 од 6.10.1997.г. Општ. суд Калесија. Датум упис у матичну књигу умрлих: 24.10.1997.
[24] Упис смрти извршен на основу Решења Основног суда Кладањ бр. Р-36/96 од 21.11.1996. Датум уписа у матичну књигу умрлих: 29.11.1996.
[25] Упис смрти изршен на основу Решења Општ. суда Тузла бр.R2-379/96 од 5.04.1999. Датум уписа у матичну књигу умрлих: 29.12.2000.
[26] Упис смрти извршен на основу Потврде о смрти Здравствена установа-Братунац бр.05-202-320/99. Датум уписа у матичну књигу умрлих: 12.11.1999.
[27] Документација Центра за истраживање злочина над српским народом.
28] Један њихов заплењени извештај гласи: „Штаб оружаних снага Сребреница, бр.697-93 од 11.11.1993 (Списак погинулих и умрлих бораца чије су породице социјално и стамбено збринуте у Тузли и околини.)“.
