Василије Ђ. Крестић: Шта хоће Вељко Ђурић?
Четвртак, 04 август 2016
Политика | 03.08.2016.

Академик Василије Ђ. Крестић Фото: Геополитика / М.Тимотић
Текстом Чему замајавање јавности с пописом српских жртава, који је објављен у Политици 28. јула, Ђурић жели да осујети рад на попису пострадалих Срба у двадесетом веку. Он признаје да је такав попис неопходно обавити, па да је и сам покушавао да оргaнизује рад на том послу, али да његов предлог „није наишао на интересовање у високим органима државне управе”.

Сад, кад се тог посла прихватило Друштво за подизање Меморијалног центра српским жртвама геноцида у XX веку и када је Свети синод Српске православне цркве, препознавши племениту потребу таквог посла, одлучио да посредством својих парохија помогне Друштву у прикупљању имена пострадалих Срба, Ђурић је то оценио као „замајавање јавности”.

Штавише, он се усудио да обезвреди и Друштво и свештенство за посао прикупљања података о страдалом српском станвништву. Друштво и свeштенство прогласио је нестручним, неспособним и аматерским за тај посао јер, како рече, не познају методологију рада, чији је он, како се нарцисоидно рекламира и представља, прворазредни и незаобилазни зналац.



Крајње неодговорно и нетачно, не баш с часним намерама, Ђурић тврди да Друштво за подизање Меморијалног центра српским жртвама геноцида у XX веку намерава да се натури као једино које може да обави попис српских жртава. Заборавио је, јер, очигледно је, има кратко и селективно памћење, да су га чланови Друштва позивали на своје састанке, не зато што је „незаобилазни стручњак” и што „познаје методологију рада на пописивању жртава”, већ зато што је моментално, као  в. д. директор, на челу Музеја жртава геноцида, с којим смо желели да остваримо  блиску сарадњу.

После неколико појављивања на разговоре, на које је позиван, Ђурић нас је без образложења игнорисао. Сад је јасно због чега је то учинио. Он сматра да је Музеј жртава геноцида једина установа која је позвана да обави послове којих се прихватило Друштво за подизање Меморијалног центра српским жртвама геноцида у XX веку.

Међутим, иако Музеј жртава геноцида постоји више од двадесет година не може се похвалити пописом жртава, а поготово не с намером да Срби стекну Меморијални центар. Да није тако, да је Музеј жрвата геноцида креативнији но што јесте, да је в. д. дирeктора способнији, предузимљивији и инвентивнији, да се може похвалити неким вреднијим пописом српских жртава геноцида, ми који смо створили Друштво за подизање Меморијалног центра српским жртвама геноцида у XX веку не бисмо се ни појављивали.

Текстом којим се Ђурић огласио у Политици недвосмислено је показао да се уплашио конкуренције, да се прибојава да ће нашом појавом и нашим радом бити доведена у питање потреба опстанка Музеја жртава геноцида.

Због тога он у свом допису и спроводи питање „додатног хонорарног посла за неколицину људи” из Друштва за подизање Меморијалног центра, иако би морао да зна, кад се већ прихватио пера, да нико, баш нико од нас који смо образовали и који руководимо тим центром није у своје џепове ставио ни пола динара, али да смо, у више наврата, да бисмо опстали, из сопствених џепова плаћали најнужније трошкове. Шта рећи о човеку који је, не трепнувши, спреман да се служи тако прљавим потурањима само да би обезвредио и онемогућио посао који су наша држава и наш народ већ одавно били дужни да обаве?

Ђурић је поставио неколико бесмислених и безначајних питања као што су – како ће Друштво за подизање Меморијалног центра српским жртвама геноцида у XX веку „прикупити податке од Србина који живи у белосветској забити где тамо нема српског храма? Како свештеник да тражи [податке – В. К.] од атеисте, или оног који је прихватио другу веру?” У тим и сличним случајевима позваћемо у помоћ в. д. директора Ђурића, да нам својом „високом стручношћу” прискочи у помоћ.

На крају, морам рећи да сам непријатно изненађен Ђурићевом непримереном реакцијом. Очекивао сам да ће, ако не из других разлога оно због функције коју обавља, подржати намере Друштва за подизање Меморијалног центра. Ни на крај памети није ми било да ће, из себичних, рекао бих еснафских разлога, бити против једног, изнад свега племенитог пројекта, иза којег је не само Српска православна црква, Његова светост патријарх Иринеј,  председник Републике г. Николић и знатан део српске јавности.

Својим иступом он је показао да не схвата национални, политички, државни, верски и културни значај подизања Српског меморијалног центра у Београду. Он, као в. д. директора Музеја жртава геноцида морао би да зна, а показао је да не зна, да је задатак те установе компатибилан с намерама Друштва за подизање Меморијалног центра, али да није истоветан. Да једна установа и не искључује другу.  Кад је то тако, с њим није могућа сарадња, али и било каква даља полемика.



http://www.politika.rs/scc/clanak/360448/Sta-hoce-Veljko-Duric#






AddThis Social Bookmark Button