— У ТРАГАЊУ ЗА ИСТИНОМ —
О животу у Сребреници током рата, а поготово од маја 1992. год. до средине јула 1995, значи док се место налазило под заштитом УН, постоје многа сведочанства исказана претежно од самих мештана, али и од страних лица која су долазила и боравила у том градићу. Ми ћемо се овом приликом највише користити оценама које су изнели сами сребреничани. Међутим, ни од једних ни од других ништа лепо није речено о условима живота и режиму који је владао у том граду.
Тако, по једнима, локални неспоразуми, свађе, сукоби и нетрпељивости, настајали су због махинација у дистрибуцији хране и осталих свакодневних потреба, поготово робе из хуманитарне помоћи која је стизала конвојима и авионима. Обичан свет се бунио због тога што су највише узимали они који су већ доста тога имали и који су највише донели из освојених српских села. Већим делом рата ови проблеми су више заокупљали пажњу мештана него оружани сукоби у којима су били против својих доскорашњих суграђана и комшија Срба. Није морало тако да буде. Још је било робе у магацинима и продавницама трговинских предузећа и земљорадничких задруга, као и из опљачканих српских кућа. Није се могао занемарити ни сточни фонд. Томе треба додати и знатне количине стоке, живине и хране пренете из освојених српских села.
Пише: Миливоје Иванишевић
(Наставак)
Град неправди и сукоба
О животу у Сребреници током рата, а поготово од маја 1992. год. до средине јула 1995, значи док се место налазило под заштитом УН, постоје многа сведочанства исказана претежно од самих мештана, али и од страних лица која су долазила и боравила у том градићу. Ми ћемо се овом приликом највише користити оценама које су изнели сами сребреничани. Међутим, ни од једних ни од других ништа лепо није речено о условима живота и режиму који је владао у том граду.
Тако, по једнима, локални неспоразуми, свађе, сукоби и нетрпељивости, настајали су због махинација у дистрибуцији хране и осталих свакодневних потреба, поготово робе из хуманитарне помоћи која је стизала конвојима и авионима. Обичан свет се бунио због тога што су највише узимали они који су већ доста тога имали и који су највише донели из освојених српских села. Већим делом рата ови проблеми су више заокупљали пажњу мештана него оружани сукоби у којима су били против својих доскорашњих суграђана и комшија Срба. Није морало тако да буде. Још је било робе у магацинима и продавницама трговинских предузећа и земљорадничких задруга, као и из опљачканих српских кућа. Није се могао занемарити ни сточни фонд. Томе треба додати и знатне количине стоке, живине и хране пренете из освојених српских села.
У пролеће 1993. Сребреницу је напустило око 12.000 лица. То је у
доброј мери смањило потребе за храном. Па и поред тога било је гладних,
без огрева у кућама, без одеће и обуће. У исто време по тезгама на
пијаци и улицама је било разне робе, поготово оне која је стизала из
хуманитарне помоћи. То је проузроковало стално незадовољство мештана,
социјалне немире, силовања, пљачке, крађе, проституцију... У многим
кућама једини новац који су имали доносиле су девојке које су се
дружиле са војницима УНПРОФОР-а. У једној од две жешће побуне дошло је
и до физичких сукоба. У центру града је разваљена, опљачкана и запаљена
бивша робна кућа у којој се налазио магацин хуманитарне помоћи. Истог
дана уследила је енергична полицијска истрага у којој је саслушано више
десетина лица која су се том приликом затекла у центру града. Муслимани
су после покушали да тај објекат прикажу као жртву српског гранатирања,
али подвала није успела. Годинама је изгорела зграда била ругло града.
Такво стање проузроковало је многа бекства и дезертирања из енклаве према осталим крајевима под муслиманском влашћу, највише према Тузли, али и у Југославију и Србију.[1] Почетком априла 1994. у Братунац су пребегле и две муслиманске девојчице у одмаклом степену трудноће. Обе су имале по 15 година и биле су жртве силовања Насерових војника. Нисмо у стању да саопштимо њихова имена. Обе су и Ш.С. и В.Д. надлежним органима унутрашњих послова Братунца 4. априла 1994. год. дале службене изјаве чије копије поседујемо. По ослобођењу Сребренице у једној запуштеној кући нађена је везана девојка из Италије. О томе је обавештена и италијанска амбасада у Београду. После посете њиховог војног аташеа девојка је смештена у психијатриску болницу на Соколцу. Питање како се нашла у Сребреници и шта се са њом дешавало остаће без одговора. Иначе, о стању у енклави, поготово у самом граду, као и побунама дата су бројна сведочанства али било би некоректно да се објаве, јер многа од тих лица и данас живе међу својима на територији МХ федерације. Довољно је позвати се на јавно изречену изјаву Ибре Мустафића, бившег председника Скупштине општине и оснивача СДА Сребренице, дату за „Јунге велт“, коју је пренео и београдски „Дневни телеграф“,[2] који тврди „да је у овом месту владала права мафија“. Он такође тврди:“Ни један долар од силне помоћи која је допремљена у Сребреницу није добило цивилно становништво“.[3]
По другима тумачима догађаја, сукоби су проузроковани борбом за престиж између војних и цивилних власти и појединаца који су у тим властима учествовали. У тим сукобима више је употребљавано оружје него у претходном случају. То потврђује и већ поменута изјава Ибре Мустафића. Он такође каже да није имао никаква права иако је био председник општине, чак је тамошња мафија два пута покушала атентат на њега. У једном од тих напада био је тешко рањен. Мафија је убила и његовог веома блиског пријатеља, шефа сребреничке полиције.[4]
Да атентати нису били ретка појава потврђује и случај са Нурифом Ризвановићем.[5] Без сумње најмаркантнија особа у муслиманским оружаним формацијама Сребренице, Братунца, Коњевић Поља, Церске... Човек са највишим војним образовањем, ражаловани мајор из бивше ЈНА био је латентна опасност за положај Насера Орића. Међутим, за разлику од Н. Орића, никада није био у милости г. Алије Изетбеговића. Убијен је из заседе у родној Глогови фебруара 1993 год. нешто више од месец дана после успешне заједничке акције на суседна српска села Кравицу, Јежестицу, Шиљковиће извршене 7. јануара, на православни Божић.[6] Успех у тој акцији био је један од разлога сукоба са Насером Орићем. После убистав Нурифа Ризвановића пронео се глас да је он био сарадник КОС-а и српски шпијун. Муслимани су то прихватили као истину.
Такво стање проузроковало је многа бекства и дезертирања из енклаве према осталим крајевима под муслиманском влашћу, највише према Тузли, али и у Југославију и Србију.[1] Почетком априла 1994. у Братунац су пребегле и две муслиманске девојчице у одмаклом степену трудноће. Обе су имале по 15 година и биле су жртве силовања Насерових војника. Нисмо у стању да саопштимо њихова имена. Обе су и Ш.С. и В.Д. надлежним органима унутрашњих послова Братунца 4. априла 1994. год. дале службене изјаве чије копије поседујемо. По ослобођењу Сребренице у једној запуштеној кући нађена је везана девојка из Италије. О томе је обавештена и италијанска амбасада у Београду. После посете њиховог војног аташеа девојка је смештена у психијатриску болницу на Соколцу. Питање како се нашла у Сребреници и шта се са њом дешавало остаће без одговора. Иначе, о стању у енклави, поготово у самом граду, као и побунама дата су бројна сведочанства али било би некоректно да се објаве, јер многа од тих лица и данас живе међу својима на територији МХ федерације. Довољно је позвати се на јавно изречену изјаву Ибре Мустафића, бившег председника Скупштине општине и оснивача СДА Сребренице, дату за „Јунге велт“, коју је пренео и београдски „Дневни телеграф“,[2] који тврди „да је у овом месту владала права мафија“. Он такође тврди:“Ни један долар од силне помоћи која је допремљена у Сребреницу није добило цивилно становништво“.[3]
По другима тумачима догађаја, сукоби су проузроковани борбом за престиж између војних и цивилних власти и појединаца који су у тим властима учествовали. У тим сукобима више је употребљавано оружје него у претходном случају. То потврђује и већ поменута изјава Ибре Мустафића. Он такође каже да није имао никаква права иако је био председник општине, чак је тамошња мафија два пута покушала атентат на њега. У једном од тих напада био је тешко рањен. Мафија је убила и његовог веома блиског пријатеља, шефа сребреничке полиције.[4]
Да атентати нису били ретка појава потврђује и случај са Нурифом Ризвановићем.[5] Без сумње најмаркантнија особа у муслиманским оружаним формацијама Сребренице, Братунца, Коњевић Поља, Церске... Човек са највишим војним образовањем, ражаловани мајор из бивше ЈНА био је латентна опасност за положај Насера Орића. Међутим, за разлику од Н. Орића, никада није био у милости г. Алије Изетбеговића. Убијен је из заседе у родној Глогови фебруара 1993 год. нешто више од месец дана после успешне заједничке акције на суседна српска села Кравицу, Јежестицу, Шиљковиће извршене 7. јануара, на православни Божић.[6] Успех у тој акцији био је један од разлога сукоба са Насером Орићем. После убистав Нурифа Ризвановића пронео се глас да је он био сарадник КОС-а и српски шпијун. Муслимани су то прихватили као истину.
Кад је Србима дозлогрдило
Мора се утврдити шта је проузроковало и довело до сребреничке - војнички гледано, изванрдно изведене - операције јула 1995. године познате и планиране у Дринском корпусу ВРС као „Криваја 5“? Циљ тог подухвата није био изгон муслиманске војске, а поготово не цивила, из Сребренице. То потврђују данас не само изјаве и сведочења протагониста већ и сва расположива документа, поготово наређења команди у овој акцији ангажованих бригада, потом Дринског корпуса и Главног штаба ВРС. Нигде не постоји наређење да се заузме Сребреница. То је закључак који је дао и холандски Краљевски институт за ратну документацију (РИОД). Исто мишљење изнео је и Жан-Рене Руез, главни истражитељ хашког Трибунала за Сребреницу. Он је у једном интервјуу за сарајевски недељник „Дани“ на питање новинара „Да ли имате елементе који би потврдили претходне планове о овим масакрима?“ Одговорио: “ Не, нису постојали претходни планови. Заузимање енклаве уопће није било у плану. План о овој офанзиви потиче од 5. јула. Првобитни план је био смањити енклаву на сам град Сребреницу и претворити је у велики избеглички камп под отвореним небом, да би Уједињене нације почеле са евакуацијом зоне.“ Новинар још пита: „Та изјава се темељи на документима које поседујете?“ Руез: „Да, у потпуности.“[7]
Слична је тврдња и познатог француског адвоката Жака Вержеса који цитира речи генерала Ф. Мориона: “Убеђен сам да је становништво Сребренице било жртва вишег интереса, али вишег интереса који се налазио у Сарајеву и Њујорку, али сигурно не у Паризу.“[8] За Србе циљ операције „Криваја 5“ био је само ограничавање територије на обим који је утврђен априла 1993.г. када је Сребреница проглашена за заштичену зону. Разлози за акцију српске стране у циљу сужавање територије коју поседују муслимани били су довољно убедљиви и неспорни. Главни од њих су чести муслимански напади на околна српска насеља и заседе иза линија српске одбране што је проузроковало сталне људске губитке. Да би одбранила свој насеља и становништво од муслиманских похода са територије коју су запосели, ВРС годинама је морала да ангажује значајне војне потенцијале. Узалуд су на неколико места око зоне постављене табле :„ДЕМИЛИТАРИЗОВАНА ЗОНА, свака војна операција је строго забрањена, члан 60. протокол 1, Женевске конвенције“. То за муслимане није ништа значило. На линијама одбране околних српских села морали су да буду борбени састави Братуначке и Миличке бригаде, а поред њих и ојачан батаљон Скелана и батаљон Зворничке бригаде. На истом послу били су и полицајци.
Војне и цивилне власти РС су трпеле такво стање и с муком смиривали мештане у сталној нади да ће муслимани коначно бити разоружани. То је трајало више од две године. У Братунцу у неколико наврата мало је недостајало да дође до побуне цивилног становништва и избеглица из села која су се, сасвим нелогично и неправрдно, нашла у заштиченој зони. За све то време Војска Републике Српске није имала скоро ни један значајнији међународни правни или политички разлог да се устеже од оружане акције против 28. дивизије Армије БиХ. Те формације у Сребреници су, не уважавајући поменуте женевске конвенције, већ првих дана по стварању заштичене зоне, биле легитиман циљ за српску оружану акцију. Исто српско право било је на снази и онда када је акција извршена, јула 1995. год. Међутим, кад су јединице Дринског корпуса кренуле у остваривање плана „Криваја 5“ узнемириле су се све структуре УН, поготово оне у БиХ.
За команду ове операције, изведене са малим бројем војника, изненађење је било што су муслимани одустали од одбране не само сеоског подручја заштичене зоне, већ и саме Сребренице. Они су по добијеном наређењу и плану више команде кренули у правцу Тузле. Ни у једној варијанти плана „Криваја 5“ није било предвиђено да муслимани напусте Сребреницу, као што није било предвиђено ни да српске јединице уђу у тај град. Па и поред тога Срби су урадили оно што би у истој ситуацији урадила свака војска, ушли су у небрањену и напуштену Сребреницу. Јула 1995. год. поново је, као и у пролеће 1993. испољена брига само за судбину муслиманске војске. Опет се пришло спашавању 28. дивизије Армије БиХ од сасвим извесних људских губитака и могућег тешког пораза ако јој се дозволи да брани заштићену зону или сам град Сребреницу. Ти борци су планирани за учешће у „Балканској олуји“ која је почињала кроз две седмице, а ратиште се простирало у дужини више стотина километара, од Требиња на југу, преко Сарајева и Средбренице, до Босанске Костајнице и реке Уне на северу Републике Српске. У Тузли је ускоро потом извршена смотра на којој су на свечаној трибини, поред многих званица, били један поред другог командант 28. дивизије бригадир Насер Орић и Председник Председништва БиХ, односно врховни командант Армије БиХ, г. Алија Изетбеговић. Претпостављамо да је јединица кукавички или издајнички напустила ратиште не би било ни смотре ни врховног команданта на трибини. Напротив, цео командни састав би се нашао пред војним судом и у затвору.
Многе индиције указују да је заједничка хрватско-муслиманска команда, по плану и на захтев претпостављеног страног фактора, намеравала да баш тих дана коначно крене у акцију која је предвиђена још у јесен 1992.год. Шта нам сугерише такав закључак? Изнад свега то је амерички изненађујуће детаљан план који је - већ тада, према тврдњи веома добро обавештених и високо рангираних војних аналитичара Џорџа Кенија из Карнеги фондације и Мајкла Дагана, пензионисаног начелника штаба ваздухопловства САД - предвиђао оружану, највероватније НАТО, интервенције у коначном обрачуну са „српском агресијом на Балкану.“[9] Српска операција „Криваја 5“ сигурно је реметила тај план и распоред снага. Ускоро после Сребренице кренула је офанзива и против Републике Српске, оживела су ратишта на Озрену, Возучи, Сарајеву, Херцеговини, Бос. Крајини. То је био први део поменутог америчког плана. Други, против Србије, такође амерички, уследио је неколико година касније.
Мора се утврдити шта је проузроковало и довело до сребреничке - војнички гледано, изванрдно изведене - операције јула 1995. године познате и планиране у Дринском корпусу ВРС као „Криваја 5“? Циљ тог подухвата није био изгон муслиманске војске, а поготово не цивила, из Сребренице. То потврђују данас не само изјаве и сведочења протагониста већ и сва расположива документа, поготово наређења команди у овој акцији ангажованих бригада, потом Дринског корпуса и Главног штаба ВРС. Нигде не постоји наређење да се заузме Сребреница. То је закључак који је дао и холандски Краљевски институт за ратну документацију (РИОД). Исто мишљење изнео је и Жан-Рене Руез, главни истражитељ хашког Трибунала за Сребреницу. Он је у једном интервјуу за сарајевски недељник „Дани“ на питање новинара „Да ли имате елементе који би потврдили претходне планове о овим масакрима?“ Одговорио: “ Не, нису постојали претходни планови. Заузимање енклаве уопће није било у плану. План о овој офанзиви потиче од 5. јула. Првобитни план је био смањити енклаву на сам град Сребреницу и претворити је у велики избеглички камп под отвореним небом, да би Уједињене нације почеле са евакуацијом зоне.“ Новинар још пита: „Та изјава се темељи на документима које поседујете?“ Руез: „Да, у потпуности.“[7]
Слична је тврдња и познатог француског адвоката Жака Вержеса који цитира речи генерала Ф. Мориона: “Убеђен сам да је становништво Сребренице било жртва вишег интереса, али вишег интереса који се налазио у Сарајеву и Њујорку, али сигурно не у Паризу.“[8] За Србе циљ операције „Криваја 5“ био је само ограничавање територије на обим који је утврђен априла 1993.г. када је Сребреница проглашена за заштичену зону. Разлози за акцију српске стране у циљу сужавање територије коју поседују муслимани били су довољно убедљиви и неспорни. Главни од њих су чести муслимански напади на околна српска насеља и заседе иза линија српске одбране што је проузроковало сталне људске губитке. Да би одбранила свој насеља и становништво од муслиманских похода са територије коју су запосели, ВРС годинама је морала да ангажује значајне војне потенцијале. Узалуд су на неколико места око зоне постављене табле :„ДЕМИЛИТАРИЗОВАНА ЗОНА, свака војна операција је строго забрањена, члан 60. протокол 1, Женевске конвенције“. То за муслимане није ништа значило. На линијама одбране околних српских села морали су да буду борбени састави Братуначке и Миличке бригаде, а поред њих и ојачан батаљон Скелана и батаљон Зворничке бригаде. На истом послу били су и полицајци.
Војне и цивилне власти РС су трпеле такво стање и с муком смиривали мештане у сталној нади да ће муслимани коначно бити разоружани. То је трајало више од две године. У Братунцу у неколико наврата мало је недостајало да дође до побуне цивилног становништва и избеглица из села која су се, сасвим нелогично и неправрдно, нашла у заштиченој зони. За све то време Војска Републике Српске није имала скоро ни један значајнији међународни правни или политички разлог да се устеже од оружане акције против 28. дивизије Армије БиХ. Те формације у Сребреници су, не уважавајући поменуте женевске конвенције, већ првих дана по стварању заштичене зоне, биле легитиман циљ за српску оружану акцију. Исто српско право било је на снази и онда када је акција извршена, јула 1995. год. Међутим, кад су јединице Дринског корпуса кренуле у остваривање плана „Криваја 5“ узнемириле су се све структуре УН, поготово оне у БиХ.
За команду ове операције, изведене са малим бројем војника, изненађење је било што су муслимани одустали од одбране не само сеоског подручја заштичене зоне, већ и саме Сребренице. Они су по добијеном наређењу и плану више команде кренули у правцу Тузле. Ни у једној варијанти плана „Криваја 5“ није било предвиђено да муслимани напусте Сребреницу, као што није било предвиђено ни да српске јединице уђу у тај град. Па и поред тога Срби су урадили оно што би у истој ситуацији урадила свака војска, ушли су у небрањену и напуштену Сребреницу. Јула 1995. год. поново је, као и у пролеће 1993. испољена брига само за судбину муслиманске војске. Опет се пришло спашавању 28. дивизије Армије БиХ од сасвим извесних људских губитака и могућег тешког пораза ако јој се дозволи да брани заштићену зону или сам град Сребреницу. Ти борци су планирани за учешће у „Балканској олуји“ која је почињала кроз две седмице, а ратиште се простирало у дужини више стотина километара, од Требиња на југу, преко Сарајева и Средбренице, до Босанске Костајнице и реке Уне на северу Републике Српске. У Тузли је ускоро потом извршена смотра на којој су на свечаној трибини, поред многих званица, били један поред другог командант 28. дивизије бригадир Насер Орић и Председник Председништва БиХ, односно врховни командант Армије БиХ, г. Алија Изетбеговић. Претпостављамо да је јединица кукавички или издајнички напустила ратиште не би било ни смотре ни врховног команданта на трибини. Напротив, цео командни састав би се нашао пред војним судом и у затвору.
Многе индиције указују да је заједничка хрватско-муслиманска команда, по плану и на захтев претпостављеног страног фактора, намеравала да баш тих дана коначно крене у акцију која је предвиђена још у јесен 1992.год. Шта нам сугерише такав закључак? Изнад свега то је амерички изненађујуће детаљан план који је - већ тада, према тврдњи веома добро обавештених и високо рангираних војних аналитичара Џорџа Кенија из Карнеги фондације и Мајкла Дагана, пензионисаног начелника штаба ваздухопловства САД - предвиђао оружану, највероватније НАТО, интервенције у коначном обрачуну са „српском агресијом на Балкану.“[9] Српска операција „Криваја 5“ сигурно је реметила тај план и распоред снага. Ускоро после Сребренице кренула је офанзива и против Републике Српске, оживела су ратишта на Озрену, Возучи, Сарајеву, Херцеговини, Бос. Крајини. То је био први део поменутог америчког плана. Други, против Србије, такође амерички, уследио је неколико година касније.
Геноцид над муслиманским цивилима
Приликом ослобођења Сребренице јединице ВРС прошле су кроз 42 муслиманска или претежно муслиманска села, 16 од муслимана окупираних претежно српских села сребреничке и пет претежно муслиманских села братуначке општине и претресли све куће, помоћне зграде, скровита места. Иза њих није остала ни једна муслиманска жртва. Бесмислена је и сама претпоставка да рањен, стар или болестан човек, жена или дете, може побећи од војника, поготово ако војник хоће да га убије. У то су се током претходних година уверили мештани српских села који су страдали како од ватреног тако и од муслиманског хладног оружја, ножа, секире или маља. (Према претходним подацима око 27% или око 880 страдалих Срба су припадници војних и полицијских формација. Остало или 73% , односно 2.382 жртве су цивили.) Стотине појединачних и колективних гробница остало је по српским селима кроз која је прошла муслиманска војска.
Насупрот таквој муслиманској пракси српска војска је успешно обезбеђивала евакуацију муслиманских цивила. Обезбеђивала је храну, воду, медецинску заштиту и превоз. Они су деци, мајкама, сестрама и супругама својих злотвора помогали да живи и здрави оду тамо где су њихови најближи, борци 28. дивизије. То је захтевано и у наређењу Председника РС г. Радована Караџића.[10] Добро је да су тих критичних дана јула 1995. год. и страни фактори и муслимански актери сребреничких догађаја изгубили из вида племенитост српског војника, па и саму теоретску могућност да Срби никог не убију. У противном сами би поубијали многе своје и те жртве приписали „српским агресорима“ који су ушли и направили покољ у заштиченој зони. Да се тако нешто, не дај боже, догодило не би још увек лицитирали око бројки и у бројкама налазили доказе о српском геноициду над муслиманима. Знало би се да су Срби починили злочин јула 1995. над недужним муслиманским цивилима у Сребреници. А необорив доказ била би тела побијене деце, жена, стараца...Ретко се у рату догађа да нека војска прође кроз толико непријатељских насеља а да за војском не остану цивилне жртве.
У свету је веома брзо, али вероватно не случајно, заборављена или занемарена изјава коју је 27. јула 1995. дао Високи комесар УН за људска права Хенри Виланд који је са тимом стручњака пет дана интервјуисао велики број избеглица којих је на тузланском аеродрому у то време било преко 20000. Високи комесар УН Хенри Виланд је за лондонски „Дејли Телеграф“ изјавио:„Нисмо пронашли никога ко је својим очима видео злочине.“[11] На то се не осврћу „објективни“ или „независни“ тумачи сребреничких збивања јула 1995. Изгледа, а нисмо сигурни, да је и помињани РИОД то у свом елаборату пречутао. По нама, коначан број лица која су напустила Сребреницу износи 35632 особе које су прве недеље августа регистоване од Светске здравствене организације и босанске владе.[12]
Као што видимо постоји неко ко је бринуо о муслиманској војсци и настојао да је сачува од пораза. Србима је остало да брину о муслиманским цивилима и сачувају их у животу. И једни и други, поготово Срби, су тај посао обавили најбоље што су могли. Србима је то наредио и Председник републике др Р. Караџић у чл. 3 и 4 „Одлуке о именовању цивилног комесара за општину српска Сребреница“.[13]
Приликом ослобођења Сребренице јединице ВРС прошле су кроз 42 муслиманска или претежно муслиманска села, 16 од муслимана окупираних претежно српских села сребреничке и пет претежно муслиманских села братуначке општине и претресли све куће, помоћне зграде, скровита места. Иза њих није остала ни једна муслиманска жртва. Бесмислена је и сама претпоставка да рањен, стар или болестан човек, жена или дете, може побећи од војника, поготово ако војник хоће да га убије. У то су се током претходних година уверили мештани српских села који су страдали како од ватреног тако и од муслиманског хладног оружја, ножа, секире или маља. (Према претходним подацима око 27% или око 880 страдалих Срба су припадници војних и полицијских формација. Остало или 73% , односно 2.382 жртве су цивили.) Стотине појединачних и колективних гробница остало је по српским селима кроз која је прошла муслиманска војска.
Насупрот таквој муслиманској пракси српска војска је успешно обезбеђивала евакуацију муслиманских цивила. Обезбеђивала је храну, воду, медецинску заштиту и превоз. Они су деци, мајкама, сестрама и супругама својих злотвора помогали да живи и здрави оду тамо где су њихови најближи, борци 28. дивизије. То је захтевано и у наређењу Председника РС г. Радована Караџића.[10] Добро је да су тих критичних дана јула 1995. год. и страни фактори и муслимански актери сребреничких догађаја изгубили из вида племенитост српског војника, па и саму теоретску могућност да Срби никог не убију. У противном сами би поубијали многе своје и те жртве приписали „српским агресорима“ који су ушли и направили покољ у заштиченој зони. Да се тако нешто, не дај боже, догодило не би још увек лицитирали око бројки и у бројкама налазили доказе о српском геноициду над муслиманима. Знало би се да су Срби починили злочин јула 1995. над недужним муслиманским цивилима у Сребреници. А необорив доказ била би тела побијене деце, жена, стараца...Ретко се у рату догађа да нека војска прође кроз толико непријатељских насеља а да за војском не остану цивилне жртве.
У свету је веома брзо, али вероватно не случајно, заборављена или занемарена изјава коју је 27. јула 1995. дао Високи комесар УН за људска права Хенри Виланд који је са тимом стручњака пет дана интервјуисао велики број избеглица којих је на тузланском аеродрому у то време било преко 20000. Високи комесар УН Хенри Виланд је за лондонски „Дејли Телеграф“ изјавио:„Нисмо пронашли никога ко је својим очима видео злочине.“[11] На то се не осврћу „објективни“ или „независни“ тумачи сребреничких збивања јула 1995. Изгледа, а нисмо сигурни, да је и помињани РИОД то у свом елаборату пречутао. По нама, коначан број лица која су напустила Сребреницу износи 35632 особе које су прве недеље августа регистоване од Светске здравствене организације и босанске владе.[12]
Као што видимо постоји неко ко је бринуо о муслиманској војсци и настојао да је сачува од пораза. Србима је остало да брину о муслиманским цивилима и сачувају их у животу. И једни и други, поготово Срби, су тај посао обавили најбоље што су могли. Србима је то наредио и Председник републике др Р. Караџић у чл. 3 и 4 „Одлуке о именовању цивилног комесара за општину српска Сребреница“.[13]
Меморијални центар и мезарје
Не треба да чуди што су Поточари изабрани за тако велико светилиште и једино култно место не само муслимана БиХ и бивше Југославије, већ и Европе.Ту се родио ратни предводник Насер Орић и по свим локалним веровањима Меморијални центар-мезарје је подигнуто у његову част. Поточари треба да постану симбол геноцида над њиховим народом извршеног не само у БиХ, или Југославији, већ и у Европи. Оно што је за Јевреје Аушвиц, а за Србе Јасеновац, то је за муслимане мезарје у Поточарима. Та потреба одавно постоји. Геноцид над поданицима ислама траје од како су Турци протерани са ових простора. Од тада ни муслимани немају своју државу и нормално је да БиХ буде само њихова. Срби имају Србију, Хрвати Хрватску и ако им се не свиђа у БиХ могу да се селе. Заговорници те веома распрострањене идеје не узимају у обзир да су хришћани, Срби и Хрвати, стварни староседеоци БиХ и да су изгинули у одбрани хришћанства од ислама и муслимана.
Питање је да ли се издајом предака стиче право на наслеђе њиховог земљишта.Преци данашњих муслимана и власници ове земље били су хришћани.
У циљу подизања наведеног мезарја и Спомен обележја Сребреница-Поточари Високи представник (Волфанг Петрич, а потом Педи Ешдаун) донели су три правна документа. То су Одлуке у којима се, поред осталог, Високи представник позива на овлашћења која су му својевремено дата и по којима је он коначан ауторитет у тумачењу Споразума о цивилној имплементацији Мировног уговора.[14]
Било би, свакако, логичније да је за Меморијални центар изабрана локација неког од стратишта: Козлук, Брањево, Пилица, Петковци... Или место неке од већих примарних масовних гробнице: Глогова, Козлук, Брањево, Ораховац, Церска... Локације Козлук и Брањево се посебно намећу јер су ту вршене егзекуције и откопане примарне масовне гробнице.
Не треба да чуди што су Поточари изабрани за тако велико светилиште и једино култно место не само муслимана БиХ и бивше Југославије, већ и Европе.Ту се родио ратни предводник Насер Орић и по свим локалним веровањима Меморијални центар-мезарје је подигнуто у његову част. Поточари треба да постану симбол геноцида над њиховим народом извршеног не само у БиХ, или Југославији, већ и у Европи. Оно што је за Јевреје Аушвиц, а за Србе Јасеновац, то је за муслимане мезарје у Поточарима. Та потреба одавно постоји. Геноцид над поданицима ислама траје од како су Турци протерани са ових простора. Од тада ни муслимани немају своју државу и нормално је да БиХ буде само њихова. Срби имају Србију, Хрвати Хрватску и ако им се не свиђа у БиХ могу да се селе. Заговорници те веома распрострањене идеје не узимају у обзир да су хришћани, Срби и Хрвати, стварни староседеоци БиХ и да су изгинули у одбрани хришћанства од ислама и муслимана.
Питање је да ли се издајом предака стиче право на наслеђе њиховог земљишта.Преци данашњих муслимана и власници ове земље били су хришћани.
У циљу подизања наведеног мезарја и Спомен обележја Сребреница-Поточари Високи представник (Волфанг Петрич, а потом Педи Ешдаун) донели су три правна документа. То су Одлуке у којима се, поред осталог, Високи представник позива на овлашћења која су му својевремено дата и по којима је он коначан ауторитет у тумачењу Споразума о цивилној имплементацији Мировног уговора.[14]
Било би, свакако, логичније да је за Меморијални центар изабрана локација неког од стратишта: Козлук, Брањево, Пилица, Петковци... Или место неке од већих примарних масовних гробнице: Глогова, Козлук, Брањево, Ораховац, Церска... Локације Козлук и Брањево се посебно намећу јер су ту вршене егзекуције и откопане примарне масовне гробнице.
Миливоје Иванишевић
Прочитајте и остала два дела:
Фусноте:
[1] Немогуће је навести више стотина докумената команди појединих бригада и 28. дивизије у којима се обавештава виша команда о дезертирању бораца са оружјем и породицама у непознатом правцу и тражи њихово хапшење.
[2] „Дневни телеграф“, Београд, 21.06.1996.
[3] Исто.
[4] Као под 28.
[5] Нуриф Ризвановић бивши официр ЈНА, као немачки обавештајац осуђен са групом сарадника на 7 година затвора. После издржане казне основао приватну детективску агенцију „Лауфер“ у Новом Месту (Словенија). Пред почетак оружаних сукоба у БиХ, као председник Муслиманског националног вијећа, набављао оружје и снабдевао муслимане у сребреничком крају. Новембра 1992. из Тузле дошао са групом бораца у село Глогову, оп. Братунац.
[6] Р. Мотика: „Насеров катил-ферман“, недељник „Јавност“, 13. август 1994. стр. 22.
[7] Недељник „ДАНИ“, Срајево, 4. мај 2001. стр. 20.
[8] Жак Вержес: „Правда за српски народ“, Лозана, 2003.
[9] Највећу пажњу завређује крај тог плана који гласи: „Трећи корак је активно ратно стање, у два дела: најпре, уништавање српских снага у Босни и, друго, коришћење концетрисане снаге против саме Србије. У првом делу, САД користе авионе АВАКС и ловце Ф-15 ради успостављања видљиве савезничке надмоћи над читавом територијом бивше Југославије. При том су српска тешка артиљерија и оклопне јединице у Босни првенствене мете ваздушних напада. Британски и француски тимови за инфилтрацију размештају батеријске радаре да би лоцирали српске артиљеријске позиције у близини зона под опсадом. Из база у Италији и са носача авиона у Јадрану, амерички Ф-15, Ф-16, Ф-18 и Ф-111 систематски неутралишу српске артиљеријске јединице помоћу прецизно вођених бомби и ракета. Користећи заједнички радарски систем за надзирање напада или друге софистификоване системе осматрања, САД проналазе српске оклопне јединице, а ловци их уништавају... Очајање, ипак, може да наведе Србе у проверу одлучности коалиције (читај НАТО, оп. М.И.) слањем нових снага у Босну... Обнављањем сукоба у Хрватској или започињањем диверзантског рата на Косову, или било коју комбинацију од горе наведеног. Оваква акција са њихове стране би убрзала други део: амерички авиони и крстареће ракете „Томахавк“ уништавају важне центре у Србији... Технологија која користи снопове карбон филтера дозвољава нам да избацимо из употребе српску елекричну мрежу, а да је не уништимо, тако да када престану непријатељства систем може да функционише. Друга технологија нам омогућава да нафтне производе у рафинеријама и резервоарима претворимо у бескористан желе, не уништавајући капацитете. Уништавамо српске комуникационе инсталације. Истовремено, преузимамо српске радио таласе како бисмо српском народу јасно казали да желимо окончати рат. То је рат који Срби не могу да добију.“ Наведени су и неопходни војни капацитети који, поред муслиманске пешадије чији је циљ „поново задобијање своје земље“, треба да буду ангажовани. То су: „Један носач авиона са борбеном групом од око 60 авиона у Јадрану, уз то 3 АВАКСА, 1 ЈСТАРС систем за осматрање, 5-10 танкера типа КЦ-135, 24 авиона Ф-15, 18 авиона Ф-111 и 24 авиона Ф-16 уз опрему и оруђа са прецизним вођењем. Лист „Јерусалем пост“, Џорџ Кени и Мајкл Даган: „Операција Балканска олуја: ево плана“,Јерусалим, 30. (?) новембар 1992. (Види билтен БИНА од 1. децембра 1992.)
[10] Председник РС, стр. пов. број: 01-1351/95. Датум: 11.07.1995. год. Документ се налази и у тужилаштву Хашког Трибунала.
[11] Џорџ Богданић, према анализи „Сребреница и политика ратних злочина“, Конгрес српског уједињења, специјалан извештај, 8. јул 2005 (превод на српски).
[12] Исто као 38.
[13] На основу чл. 80 Устава РС. Број 01-1350/95. Датум: 11.07. 1995. године. Документа се налази и код Тужилаштва Хашког Трибунала.
[14] Прву Одлуку је потписао Високи представник Волфганг Петрич, а донета је 25. октобра 2000. године. (Објављена је у „Службеном гласнику Републике Српске“ бр. 39 од 16. новембра 2000. Другу Одлуку о формирању Фондације такође је потписао Волфганг Петрич, а донета је 10. маја 2001. године. (Објављена је у „Службеном Гласнику РС“, 24 од 5. јуна 2001. године). Трећу Одлуку донео је Високи представник 25. марта 2003. (Објављена је у „Службеном гласнику РС“ бр. 23 од 5. априла 2003. стр. 8-9).
(Текст је први пут објављен на интернет порталу Видовдан, 22. 2. 2007)
