— У ТРАГАЊУ ЗА ИСТИНОМ —
Пише: Миливоје Иванишевић
Од како су се Срби 11. јула 1995. године, оружјем као што
су и истерани, вратили у Сребреницу почеле су да круже приче о великом броју убијених муслимана, изнад свега недужних муслиманских цивила, стараца, жена и деце. Временом су те бројке непрестано умножаване и коначно достигле толике размере да данас, не само хашки Трибунал, муслиманске верске и цивилне власти, што се могло очекивати и што је можда и логично, већ и званичници других држава, често говоре о геноциду. Ту су и веома бројне, поготово сарајевске и београдске, од Сороса финансиране, невладине организације које ову тезу на разне начине подгревају, величају и стално држе у жижи интересовања.
су и истерани, вратили у Сребреницу почеле су да круже приче о великом броју убијених муслимана, изнад свега недужних муслиманских цивила, стараца, жена и деце. Временом су те бројке непрестано умножаване и коначно достигле толике размере да данас, не само хашки Трибунал, муслиманске верске и цивилне власти, што се могло очекивати и што је можда и логично, већ и званичници других држава, често говоре о геноциду. Ту су и веома бројне, поготово сарајевске и београдске, од Сороса финансиране, невладине организације које ову тезу на разне начине подгревају, величају и стално држе у жижи интересовања.
Мртви се користе за све што је потребно, а пре свега за властиту промоцују и оно од чега многе невладине организације и запослени у њима живе. Мртви муслимански борци Сребренице су, сада коначно ни криви ни дужни, присутни у разним комбинацијама оних који их никада нису познавали, а данас их стално и без икаквог емоционалног основа својатају и „бране“. Наметнути култ Сребренице као да још увек бди над нашом савешћу и постаје метафора готово незамисливог и, поврх тога, чак геноцидног злочина Срба над недужним мештанима тог у босанским гудурама и беспућу загубљеног градића.
Да ли је тако?
Муслимански походи до априла 1993.
Према једном од заплењених докумената Армије БиХ, који ћемо још помињати, стоји дословице „Крајем јануара и почетком фебруара 1993. год. у зони одговорности 8. ОГ створена је велика повезана слободна територија са центром у Сребреници која је обухватила 95% простора општине Сребреница, 90% простора општине Братунац, 60% простора општине Власеница и 50% простора општине Зворник. Такође, успостављена је директна физичка веза са ОС регије Жепа.“[1] Муслимани су у то време, по истом извору, у наведреним општинама запосели преко 850 км2.Тај њихов неспоран војнички успешан подухват проузоковао је скоро потпуно уништавање српских насеља и помор мештана српске националности.
Само у сребреничкој и братуначкој општини од 93 насеља у којима су живели и Срби уништено је њих 82 (изузев села Црвица, Лијешће, Петрића и Скелани у Сребреничкој општини, а у братуначкој општини поред самог града сачувана су и села: Дубравице, Јелах, Красановићи, Побрђе, Полом, Рековац, Реповац и Слапашница)[2]. Том броју треба додати и око 20 уништених српских села и заселака у општинама Власеница и Зворник.[3] Од 9.390 Срба у истом подручју Сребренице у својим кућама, после овог муслиманског похода, остало је њих 860 или само 9%, а у Братунцу од 11.500 мештана српске националности остало је само 5391 или 47% и то највише захваљујући Србима настањеним у самом општинском центру (3.021 лице).
Успеху муслимана највише је допринело илегално, али благовремено организовање паравојних оружаних формација које су се снабделе оружјем из магацина резервног састава милиције и територијалне одбране. Поред тога велики број њих, процена је око 10000 из БиХ, упућен је на обуку у Образовни центар Републике Хрватске. У Хрватску је илегално и из овог краја отишло близу хиљаду младића. У писму Извршним одборима СДА дато је упутство за слање кандидата за наведену обуку. Речено је да свако мора да има „упут странке, и др.“ То већ значи да се формирала страначка оружана формација.[4] Фебруара 1992. из магацина ТО фабрике акумулатора извукли су и у своја села одвукли чак и један троцевни противавионски топ калибра 22 мм. Део пешадијског наоружања купили су од средстава народног зајма који је у БиХ био расписан за повећање броја радних места у привредним предузећима. Истина, то је учињено тајно и само у фирмама у којима су директори били муслимани.
Од повлачења ЈНА из БиХ 19. маја 1992. године до формирања Дринског корпуса Војске Републике Српска 1. новембра исте године одбрана српских села препуштена је самим мештанима који нису били су стању да се ефикасно супродставе бројчано неупоредиво јачим муслиманским формацијама. Тада створена бројчана супериорност муслиманских у односу на српске оружане формације била је присутна све време рата. А као што су муслимани преузели оружје из магацина полиције и ТО тако су и Срби преузели, понекада и на силу, знатан део наоружања, возила, муниције, санитетског материјала, инжењерске опреме, осталих техничких средстава и радио станица од јединица ЈНА које су се повлачиле у Југославију.
Поход муслимана на српска села био је нека врста њиховог свенародног покрета. После бораца у освојено село би, као други и трећи ешалом, нагрнули њихови рођаци, комшије и пријатељи, тзв. цивили: жене, деца, старцни, са најразноврснијим оруђима и алатима и они би својим кућама односили све што се може однети. Према увиду у статистичке податке о сточном фонду појединих села и изјавама избеглих мештана муслимани су при тим освајањима опљачкали 7.200 говеда, 16..200 оваца и 38000 одрасле живине. Иако је непознато колико је однето житарица, пре свега пшенице и кукуруза, са сигурношћу се може тврдити да је тога било довољно не само за замску исхрану, већ и за наредну сетву. Уосталом, то се видело у пролеће 1993. по засејаним пољима.[5] Ако би се говорило о глади онда је она могла да угрози само опљачкана српска села и избегло српско становништво.
Од повлачења ЈНА из БиХ 19. маја 1992. године до формирања Дринског корпуса Војске Републике Српска 1. новембра исте године одбрана српских села препуштена је самим мештанима који нису били су стању да се ефикасно супродставе бројчано неупоредиво јачим муслиманским формацијама. Тада створена бројчана супериорност муслиманских у односу на српске оружане формације била је присутна све време рата. А као што су муслимани преузели оружје из магацина полиције и ТО тако су и Срби преузели, понекада и на силу, знатан део наоружања, возила, муниције, санитетског материјала, инжењерске опреме, осталих техничких средстава и радио станица од јединица ЈНА које су се повлачиле у Југославију.
Поход муслимана на српска села био је нека врста њиховог свенародног покрета. После бораца у освојено село би, као други и трећи ешалом, нагрнули њихови рођаци, комшије и пријатељи, тзв. цивили: жене, деца, старцни, са најразноврснијим оруђима и алатима и они би својим кућама односили све што се може однети. Према увиду у статистичке податке о сточном фонду појединих села и изјавама избеглих мештана муслимани су при тим освајањима опљачкали 7.200 говеда, 16..200 оваца и 38000 одрасле живине. Иако је непознато колико је однето житарица, пре свега пшенице и кукуруза, са сигурношћу се може тврдити да је тога било довољно не само за замску исхрану, већ и за наредну сетву. Уосталом, то се видело у пролеће 1993. по засејаним пољима.[5] Ако би се говорило о глади онда је она могла да угрози само опљачкана српска села и избегло српско становништво.
Најгоре су у тим акцијама пролазили ухваћени Срби. То су углавном били старе или болесне, духовно и физички хендикепиране, непокретне особе, понекада и рањеници, али судбина им је, скоро без изузетка, била иста. Дотукли би их муслимански „цивили“ алатима које су носили да би обијали куће: секирама,
пајсерима, моткама...Неке од тих жртава спаљене су заједно са кућама у којима су затечени.
Међутим, и поред великог страдања Срби су у сребреничком крају већ били под снажним притиском пропаганде која је на тај начин прикривала њихова страдања и муслиманске злочине.
Сребренички муслимани пред поразом
По формирању и консолидацији команди и јединица Дринског корпуса, првих месеци 1993. год. почела је српска противофанзива која је преокренула ратну ситуацију и проузроковала више узастопних муслиманских пораза. У суштини то је била изнуђена српска акција са циљем да се ослободе изгубљена села и избеглицама омогући повратак. Успеху је, и поред доста скромних људских потенцијала којима је располагао корпус и безмало све бригаде, у највечој мери допринео школован, високообразован командни кадар, који је обезбедио ефикасно коришћење расположивог наоружања и изванредно планиране акције.[6] У априлу 1993. запретила је опасност од слома и могућег коначног уништења муслиманских оружаних формација. То је био непосредан повод да се, под видом заштите цивилног становништва, Сребреница стави под заштиту УН. Сигурно да је и муслиманима и њиховим заштитницима тешко пао пораз и изгон који су доживели са највећег дела простора који су освојили током претходне године.
Кад су се Срби вратили у своја села могао се боље видети обим њиховог разарања и страдања. У раздобљу од априла 1992. до априла 1993. убијено је више од хиљаду мештана српске националности, а од тог броја преко трећине жртава је страдало од хладног оружја, спаљено и масакрирано. О томе је Југословенска влада посебним Меморандумом, који је 2. јуна 1993. предао амбасадор Драгомир Ђокић, обавестила Генералну Скупштину и Савет безбедности ОУН.[7] Међутим, Меморандум се односио само на две општине (Братунац и Сребреница и на сребреничко село Скелани са околином). Изостављена су страдања Срба у рубним подручјима општина Власеница и Зворник на чијој територији су дејствовале исте муслиманске јединице. Као и у самом градићу Сребреници.
До драматично потресних сазнања дошло се при откопавању масовних гробница на Глођанском брду и осталим локалитетима у зворничкој општини [8]. Ту су муслимани на веома свиреп начин, у стилу исламских „светих ратника“ ритуално, џихадски, углавном хладним оружјем, убили скоро 250 цивила и заробљеника из околних српских села, а највише из српских заселака села Каменица.[9] За тај подвиг командант Насер Орић са још девет свпјих угледних сабораца одликован је Указом председника БиХ г. Алије Изетбеговића највишим одликовањем Армије БиХ „Златним љиљаном“.
Кад су се Срби вратили у своја села могао се боље видети обим њиховог разарања и страдања. У раздобљу од априла 1992. до априла 1993. убијено је више од хиљаду мештана српске националности, а од тог броја преко трећине жртава је страдало од хладног оружја, спаљено и масакрирано. О томе је Југословенска влада посебним Меморандумом, који је 2. јуна 1993. предао амбасадор Драгомир Ђокић, обавестила Генералну Скупштину и Савет безбедности ОУН.[7] Међутим, Меморандум се односио само на две општине (Братунац и Сребреница и на сребреничко село Скелани са околином). Изостављена су страдања Срба у рубним подручјима општина Власеница и Зворник на чијој територији су дејствовале исте муслиманске јединице. Као и у самом градићу Сребреници.
До драматично потресних сазнања дошло се при откопавању масовних гробница на Глођанском брду и осталим локалитетима у зворничкој општини [8]. Ту су муслимани на веома свиреп начин, у стилу исламских „светих ратника“ ритуално, џихадски, углавном хладним оружјем, убили скоро 250 цивила и заробљеника из околних српских села, а највише из српских заселака села Каменица.[9] За тај подвиг командант Насер Орић са још девет свпјих угледних сабораца одликован је Указом председника БиХ г. Алије Изетбеговића највишим одликовањем Армије БиХ „Златним љиљаном“.
Коначан списак српских жртава сребреничког краја, који се зове Бирач, и налази се у зони одговорности 8. тактичке групе Армије БиХ са седиштем у Сребреници и под командом Н. Орића, утврђен је знатно касније, а објављен је поводом десет година од ослобођења Сребренице у два наврата, прво у специјалном прилогу најчитанијег београдског листа „Вечерње новости“ од 13. јуна 2005. год, а потом и у издању само за БиХ, у укупном тиражу од преко 400.000 примерака. У исто време у издању Центра за истраживање злочина над српским народом из Београда, одштампана је и посебна брошура са именима истих жртава и достављена на преко хиљаду адреса претежно разних страних мисија и међународних организација у БиХ и Србији. Наведени списак садржи имена 3.262 српске жртве. За годину и по дана ни једно име није оспорено. Списак је неспоран поред осталог и зато што су, често и са закашњењем, наведени покојници сахрањени уз пригодне црквене обреде, а њихова имена налазе се и у евиденцијама свештеника који су их сахранили. Фотографије вечине српских жртава сребреничког краја, односно Бирча, изложене су и у спомен-собама оних општинских центара који се налазе на територији Републике Српске. И у неким привредним организацијама, као и у вечини општинских центра РС, подигнути су споменици или спомен плоче са именима локалних српских жртава.
Заштићена зона
Кад је дошао крај муслиманским освајањима и злочинима у сребреничком крају и овом делу средњег подриња почетком пролећа 1993. год. настала је паника и страх и међу цивилима и међу борцима. Највише су се плашили да им може да буде узврачено истом мером.Тада се, доста неочекивано, јавио мочан заштитник који их је не само спасао од коначног пораза, већ и слободио одговорности за почињене злочине, а убрзо потом пред светском јавношћу претворио у недужне, гладне мученике без крова над главом и жељне хлеба. Као један од доказа за такво стање лансиран је лажан извештај, или боље речено крајње провидан пропагандни памфлет, британског лекара Симона Мардела из Светске здравствене организације да у Сребреници дневно умире 20-30 људи.[10] Значи на стотине месечно, а толико мртвих, војника и цивила заједно, нису имали муслимани од почетка рата до тих дана априла 1993. год. Чак и Насер Орић у својој књизи наводи на су за две и по године имали само 1912 мртвих.[11] Због лажних извештаја, које је стално лансирао у свет преко аматерских радио станица, поменутог лекара је генерал Ф. Морион коначно морао да отера из Сребренице.
Српска страна, свесна обмане и напора да се сачува муслиманска војска, а не становништво, пристала је да обустави своје оружане акције. Савет безбедности је 16. априла 1993. донео Резолуцију 819 и Сребреницу прогласио за заштићену зону. Србима и муслиманима је дато у задатак да Сребреница буде безбедна. Истог дана и Председник Републике Српске др Радован Караџић, поштујући Резолуцију СБ, издао је наређење да се обуставе сва даља дејства Војске Републике Српске по Сребреници и око Сребренице, осим оних у нужној одбрани.[12] На жалост, слично наређење никада није стигло ни од Председника БиХ, ни од Главног штаба Армије БиХ. (То се може тумачити и као први сигнал да муслимани неће поштовати Резолуцију и неће пристати на разоружавање.) Наредног дана у град је ушла канадска формација УНПРОФОР-а јачине једне чете са 143 војника.
Два дана после усвајања Резолуције 819 СБ (18. априла 1993. год.) генерали Ратко Младић са српске стране и Сефер Халиловић са муслиманске стране споразумели су се после мукотрпних и дугих преговора, који су трајали без прекида скоро четрнаест часова, да муслимани своје наоружање ипак не предају јединицама ВРС, што је био првобитни захтев генерала Р. Младића, већ УНПРОФОР-у и то најкасније 72 часа по доласку Канађана у Сребреницу. Такође је договорено да се изврши размена заробљеника и да Срби дозволе муслиманима да хеликоптерима евакуишу око 500 својих рањеника и болесника.[13] Тај гест је био још један доказ толерантности српске стране на шта муслиманска страна ни једном није одговорила на исти начин. Напротив, наредног дана после склапања примирја и проглашења тог подручја за заштичену зону муслимани су на превару на две различите локације из заседе убили шест српских бораца, а још више њих ранили.[14] И после овог њиховог вероломног чина генерал Ратко Младић је остао при ранијој одлуци да муслимани са сребреничког подручја могу слободно евакуисати своје рањене и болесне борце.
Генерали Ратко Младић и Сефер Халиловић у документу који су потписали 8. маја 1993. год.утврдили су да граница подручја демилитаризоване зоне остане „у оквиру тренутних линија конфротације“, а то је, према стању на терену, било отприлике у дужини око пет и по и у ширини око два и по километра.[15] Толику територију могле су ефикасно да штите и контролишу јединице УНПРОФОР-а просечне јачине једног комбинованог пешадијско-моторизованог батаљона. (У документу је предвиђена мања јединица „бар једне чете са штабом и логистиком“.) У истом документу договорено је: „Предаја наоружања (муслиманског, наравно, напомена аутора) ће бити нагледана од стране тима од три официра обеју страна заједно са официром УНПРОФОР-а, који ће одредити мјесто где ће предаја бити обављена“.[16] Исто тако је дефинисано да: „Ниједан војник (односи се на обе стране, напомена аутора) који је у или који жели ући у ДМЗ, осима припадника УНПРОФОР-а, не смије имати оружје, експлозив или муницију.“[17]
Међутим, не поштујући постигнути договор од 8. маја 1993. год. муслимани никада нису пристали да се формира комисија која ће надгледати разоружање нити су забранили ношење, па и употребу оружја, у демилитаризованој зони. На то се оглушио и УНПРОФОР. Муслимани су одбили да се повинују и утврђеним границама. Они су у својој власти и даље држали, чак и проширили, територију која се протезала на око 150 км2 и која је, поред Сребренице, делимично или у целини обухватала и села Бабуљице, Бајрамовићи, Бостаховине, Браковци, Бучиновићи, Бучје, Доњи и Горњи Поточари, Димнићи, Добрак, Фојхар, Гладовићи, Карачићи, Крушев До, Кутузеро, Ликари, Липовац, Лука, Љесковик, Међе, Михољевине, Милачевићи, Мочевићи, Опетци, Осатица, Осмаче, Пале, Палеж, Печишта, Подгај, Постоље, Познановићи, Прохићи, Рађеновићи, Скендеровићи, Слатина, Сућеска, Староглавице, Сулице, Шубин, Токољак, Жедањско.
Поред наведених чисто или, понекада, претежно муслиманских села они су под својом влашћу, или боље речено под окупацијом, држали и више српских или претежно српских села и заселака: Чићевци, Гостиљ, Мала Даљегошта, Међе, Мочевићи, Осредак, Обади, Постоље, Подравање, Прибидоли, Пусмулићи, Радошевићи, Ратковићи, Виогор, Радовчићи, Сасе. Тој зони прикључено је и више села братуначке општине: Пирићи, Јаглићи, Бљечева, Загони, Запоље...У српским селима скоро и није било настањених муслимана, али су била под контролом њихових оружаних формација и Србима није био могућ повратак. Другачије речено муслимани су се понашали како су хтели и како је њима одговарало. Они су све време настојали да буду заштићени, али никако и разоружани.
За контролу и заштиту тако великог подручја више није била довољна јединица јачине батаљона, већ знатно бројније оружане формације које УНПРОФОР није био у стању или није хтео да обезбеди. Уосталом, апсурдно је да неко штити толико јаке и бројне муслиманске оружане формације. Слична је, највероватније, била и процена команде УНПРОФОРА. Знало се да је у окупираним српским селима све уништено, али се није знало зашто Србима није обезбеђена могућност повратка. То што су муслимани окупирали и држали српска села није изазвало очекивану реакцију ни команде УНПРОФОР-а ни високог представника ОУН за Босну и Херцеговину. Окупација и задржавање у заштиченој зони српских насеља било је за цивилне и војне власти Републике Српске необјашњиво и ван свих договорених норми. Стекао се утисак да је зона заштићена и од повратка Срба у своја села и у своје куће.
ОУН легло нечасних поступака против Срба
Нико није претпостављао да се средиште прикривања муслиманских злочина, лансирања и ширења лажних оптужби, чак и конкретних акција против Срба налази у администрацији УН. Кад су међународне институције у питању дуго се, не без разлога, веровало да је главни, понекада и једини, носилац тога Хашки Трибунал. За разлику од међународних институција и ОУН, за које се претпостављало да су неутрални, знало се да државе чланице НАТО савеза, представљајући се пред јавношћу као међународна заједница, све време подржавају сецеонистичке покрете којима је, као и онима који их подржавају, прст у оку представљала српска нација. Разлике у њиховом понашању према Србима у Југославији или према Србима у БиХ није било. Истина, неке државе су у томе биле нешто мекше, али их није било много. Изненађење је сазнање да ОУН нису неутралне и да подржавају муслиманску страну. До тог открића се стизало веома дуго, скоро десет година, и уз сталну сумњу да ли је могуће да је то истина. Не улазећи у мотиве и подстицаје за такво понашање задржаћемо се само на неким конкретним случајевима који су везани за сребреничка збивања. Шта је у режији ОУН рађено на осталим просторима бивше Југославије тек треба испитати.
У Загребу је већ 21. априла 1993. само пет дана пошто је Сребреница проглашена за заштичену зону, командант УНПРОФОР-а шведски генерал Валгрен објавио да је димилитаризација завршена. „На основу рапорта који сам добио од својих официра у Сребреници, могу да потврдим да је данас у подне град демилитаризован.“[18] Он се, професионално и официрки часно, оградио. Чак је наведено да је демилитаризација завршена у подне. Ако то није истина криви су официри који су га обавестили. У ствари, на подстицај САД и неких западних држава, политика УН коју је доследно извршавао тадашњи подсекретар за мировне операције УН Кофи Анан, била је да се муслимани не разоружају. Извршавајући вољу својих налогодаваца господин К. Анан је након само два дана (23. априла) послао поверљиву поруку генералу Валгрену о предстојећој посети делегације Савета безбедности коју је предводио венецуелански амбасадор. У тој поруци је навео: „Имајући у виду ваше јавне тврдње да је Сребреница потпуно демилитаризована, не видим потребу да УНПРОФОР учествује у потрази за оружјем од врата до врата. Вас ће несумњиво делегација Савета безбедности која вам долази у посету упознати са снажним осечањем које је присутно међу неколико земаља чланица да УНПРОФОР не сме превише активно да учествује у разоружавању жртава.“[19] То је био начин да се, на интервенцију К. Анана, изигра Резолуција СБ и да се у Сребреници сачувају муслиманске оружане формације и терористичке банде. Иста пракса је потом примењена и у Горажду, Бихаћу... Неколико година касније видео се стварни смисао америчке и Ананове интервенције у корист муслимана. Они су постали пешадија НАТО савеза.
То је само почетак нечасног понашања према Србима у случају Сребренице. У Секретаријату ОУН је прикривен значајан југословенски документ о страдању Срба и у Сребреници.[20] Исти документ је прикрио и пречутао Кофи Анан и у свом извештају који је о сребреничким збивањима поднео Генералној скупштини 15. новембра 1999. године. У истом извештају он се поозива на књигу Насера Орића у којој се говори о страдању муслимана,[21] али прећуткује раније изашлу и достављену књигу М. Иванишевића у којој се говори о страдању Срба у Сребреници [22]. Врхунац непоштеног и закулисног понашања представља поменути извештај Генералног секретара ОУН К.Анана поднет Генералној скупштини о сребреничком случају 15. новембра 1999. На почетку, у другом параграфу, навео је или цитирао невероватну неистину: „Докази које је тужилац (реч је о тужиоцу Хашког Трибунала, напомена аутора) понудио описују сцене незамисливиг дивљаштва: хиљаде мушкараца је погубљено и закопано у масовне гробнице, стотине мушкараца је закопано живо, мушкарци и жене су сакаћени и поклани, деца убијана пред очима својих мајки, деда присиљен да једе јетру свог унука. Ово су истинске сцене пакла, писане на најмрачнијим страницама људске историје.“[23] Хашко тужилаштво узалуд више од десет година трага за сведоцима тих Ананаових „злочина“. Нико тако нешто није видео. Чак ни сами сребренички муслимани. Ово што је у извештају речено је бескрупулозна обмана светске јавности и Генералне скупштине УН. Никада није пронађен, нити је постојао, деда који је присиљен да једе јетру свог унука, нису пронађене мајке пред којима су побијена њихова деца (није чак пронађено ни једно убијено дете), нису пронађени обогаљени и поклани мушкарци и жене, све је то измишљено, као што је измишљено и закопавање живих муслимана.
То што је о Србима у наведеном извештају рекао Кофи Анан Генерални секретар УН спада у странице најмрачније пропаганде уперене против једног народа. Својим понашањем и поступцима господин К. Анан ће за нас остати упамћен као нечастан човек, дипломата и функционер ОУН. А у сребреничком случају захваљујући њему, и ОУН ће остати као институција која се тешко приклања истини.
Шта се у ОУН дешавало током рата у БиХ непосредан сведок је професор историје, а једно време и проректор, на Илиноис универзитету у Чикагу др Никола Моравчевић. Он је то изнео у интервјуу „Вечерњим новостима“[24] под насловом „Чинимо исте грешке“. Том приликом је рекао и следеће:
„Имао сам срећу да, док сам био проректор на Универзитету, упознам Бутроса Галија који ми је и дозволио приступ архиву. Можда је прејако рећи, шокантни подаци, али сам дошао до документације која указује да је у Секретаријату Савета безбедности постојао тим који је извештајима из Босне и са Косова дописивао српске злочине, а ублажавао или сасвим прикривао оне које је чинила друга страна. И за мене је било изненађење да је и пут информација које су стизале, у највећем делу, био прилично чист, а да су их службе у Савету безбедности употребиле тако да докажу сву монструозност Срба. Установио сам, и то у књизи написао[25] да се ишло чак дотле да је извештај првог команданта снага УН у Босни Сатиша Намбијара о злочинима босанских муслимана, скинут са агенде дневног реда заседања“. Реч је о редовном извештају који је након годину дана командовања јединицама УНПРОФОР-а поднео Савету безбедности и у коме се, поред осталог, говори и о злочинима босанских муслимана и Хрвата над српским становништвом.
Никола Моравчевић такође сведочи: „Мадлен Олбрајт је од Бутроса Галија захтевала да се Намбијарови докази повуку. Иста је судбина и дела извештаја из Рачка, због кога је бомбардована Србија.“[26] Рецепт примењиван током рата у БиХ био је сасвим једноставан. Извештаји о страдањима Срба и српским жртвама завршавали су у архиву и о њихивом садржају јавност, бар преко ОУН, никада ништа није могла да сазна. Насупрот томе извештаји о страдању муслимана, силовањима, прогонима или убиствима, обично тајно и лажно допуњени са фалсификованим бројем страдалих, стизали су на дневни ред Савета безбедности УН. Последице су увек биле исте: доношене су Резолуције са новим, све оштријим, казненим мерама против Срба с обе стране Дрине. Не дуго затим на наша насеља су стигли бомбардери и крстареће ракете.
Нико није претпостављао да се средиште прикривања муслиманских злочина, лансирања и ширења лажних оптужби, чак и конкретних акција против Срба налази у администрацији УН. Кад су међународне институције у питању дуго се, не без разлога, веровало да је главни, понекада и једини, носилац тога Хашки Трибунал. За разлику од међународних институција и ОУН, за које се претпостављало да су неутрални, знало се да државе чланице НАТО савеза, представљајући се пред јавношћу као међународна заједница, све време подржавају сецеонистичке покрете којима је, као и онима који их подржавају, прст у оку представљала српска нација. Разлике у њиховом понашању према Србима у Југославији или према Србима у БиХ није било. Истина, неке државе су у томе биле нешто мекше, али их није било много. Изненађење је сазнање да ОУН нису неутралне и да подржавају муслиманску страну. До тог открића се стизало веома дуго, скоро десет година, и уз сталну сумњу да ли је могуће да је то истина. Не улазећи у мотиве и подстицаје за такво понашање задржаћемо се само на неким конкретним случајевима који су везани за сребреничка збивања. Шта је у режији ОУН рађено на осталим просторима бивше Југославије тек треба испитати.
У Загребу је већ 21. априла 1993. само пет дана пошто је Сребреница проглашена за заштичену зону, командант УНПРОФОР-а шведски генерал Валгрен објавио да је димилитаризација завршена. „На основу рапорта који сам добио од својих официра у Сребреници, могу да потврдим да је данас у подне град демилитаризован.“[18] Он се, професионално и официрки часно, оградио. Чак је наведено да је демилитаризација завршена у подне. Ако то није истина криви су официри који су га обавестили. У ствари, на подстицај САД и неких западних држава, политика УН коју је доследно извршавао тадашњи подсекретар за мировне операције УН Кофи Анан, била је да се муслимани не разоружају. Извршавајући вољу својих налогодаваца господин К. Анан је након само два дана (23. априла) послао поверљиву поруку генералу Валгрену о предстојећој посети делегације Савета безбедности коју је предводио венецуелански амбасадор. У тој поруци је навео: „Имајући у виду ваше јавне тврдње да је Сребреница потпуно демилитаризована, не видим потребу да УНПРОФОР учествује у потрази за оружјем од врата до врата. Вас ће несумњиво делегација Савета безбедности која вам долази у посету упознати са снажним осечањем које је присутно међу неколико земаља чланица да УНПРОФОР не сме превише активно да учествује у разоружавању жртава.“[19] То је био начин да се, на интервенцију К. Анана, изигра Резолуција СБ и да се у Сребреници сачувају муслиманске оружане формације и терористичке банде. Иста пракса је потом примењена и у Горажду, Бихаћу... Неколико година касније видео се стварни смисао америчке и Ананове интервенције у корист муслимана. Они су постали пешадија НАТО савеза.
То је само почетак нечасног понашања према Србима у случају Сребренице. У Секретаријату ОУН је прикривен значајан југословенски документ о страдању Срба и у Сребреници.[20] Исти документ је прикрио и пречутао Кофи Анан и у свом извештају који је о сребреничким збивањима поднео Генералној скупштини 15. новембра 1999. године. У истом извештају он се поозива на књигу Насера Орића у којој се говори о страдању муслимана,[21] али прећуткује раније изашлу и достављену књигу М. Иванишевића у којој се говори о страдању Срба у Сребреници [22]. Врхунац непоштеног и закулисног понашања представља поменути извештај Генералног секретара ОУН К.Анана поднет Генералној скупштини о сребреничком случају 15. новембра 1999. На почетку, у другом параграфу, навео је или цитирао невероватну неистину: „Докази које је тужилац (реч је о тужиоцу Хашког Трибунала, напомена аутора) понудио описују сцене незамисливиг дивљаштва: хиљаде мушкараца је погубљено и закопано у масовне гробнице, стотине мушкараца је закопано живо, мушкарци и жене су сакаћени и поклани, деца убијана пред очима својих мајки, деда присиљен да једе јетру свог унука. Ово су истинске сцене пакла, писане на најмрачнијим страницама људске историје.“[23] Хашко тужилаштво узалуд више од десет година трага за сведоцима тих Ананаових „злочина“. Нико тако нешто није видео. Чак ни сами сребренички муслимани. Ово што је у извештају речено је бескрупулозна обмана светске јавности и Генералне скупштине УН. Никада није пронађен, нити је постојао, деда који је присиљен да једе јетру свог унука, нису пронађене мајке пред којима су побијена њихова деца (није чак пронађено ни једно убијено дете), нису пронађени обогаљени и поклани мушкарци и жене, све је то измишљено, као што је измишљено и закопавање живих муслимана.
То што је о Србима у наведеном извештају рекао Кофи Анан Генерални секретар УН спада у странице најмрачније пропаганде уперене против једног народа. Својим понашањем и поступцима господин К. Анан ће за нас остати упамћен као нечастан човек, дипломата и функционер ОУН. А у сребреничком случају захваљујући њему, и ОУН ће остати као институција која се тешко приклања истини.
Шта се у ОУН дешавало током рата у БиХ непосредан сведок је професор историје, а једно време и проректор, на Илиноис универзитету у Чикагу др Никола Моравчевић. Он је то изнео у интервјуу „Вечерњим новостима“[24] под насловом „Чинимо исте грешке“. Том приликом је рекао и следеће:
„Имао сам срећу да, док сам био проректор на Универзитету, упознам Бутроса Галија који ми је и дозволио приступ архиву. Можда је прејако рећи, шокантни подаци, али сам дошао до документације која указује да је у Секретаријату Савета безбедности постојао тим који је извештајима из Босне и са Косова дописивао српске злочине, а ублажавао или сасвим прикривао оне које је чинила друга страна. И за мене је било изненађење да је и пут информација које су стизале, у највећем делу, био прилично чист, а да су их службе у Савету безбедности употребиле тако да докажу сву монструозност Срба. Установио сам, и то у књизи написао[25] да се ишло чак дотле да је извештај првог команданта снага УН у Босни Сатиша Намбијара о злочинима босанских муслимана, скинут са агенде дневног реда заседања“. Реч је о редовном извештају који је након годину дана командовања јединицама УНПРОФОР-а поднео Савету безбедности и у коме се, поред осталог, говори и о злочинима босанских муслимана и Хрвата над српским становништвом.
Никола Моравчевић такође сведочи: „Мадлен Олбрајт је од Бутроса Галија захтевала да се Намбијарови докази повуку. Иста је судбина и дела извештаја из Рачка, због кога је бомбардована Србија.“[26] Рецепт примењиван током рата у БиХ био је сасвим једноставан. Извештаји о страдањима Срба и српским жртвама завршавали су у архиву и о њихивом садржају јавност, бар преко ОУН, никада ништа није могла да сазна. Насупрот томе извештаји о страдању муслимана, силовањима, прогонима или убиствима, обично тајно и лажно допуњени са фалсификованим бројем страдалих, стизали су на дневни ред Савета безбедности УН. Последице су увек биле исте: доношене су Резолуције са новим, све оштријим, казненим мерама против Срба с обе стране Дрине. Не дуго затим на наша насеља су стигли бомбардери и крстареће ракете.
Миливоје Иванишевић
Прочитајте и следећа два наставвка
Фусноте
[1] „Команда 8. ОГ Сребреница, 07.03.1994. год. Одбрана Републике, Војна тајна, Строго пов. Сектору за морал Другог корпуса, Прилог за водич хронике А БХ, доставља. Веза Ваш акт стр. Пов. Бр. 04-1-364-2“
[2] Стална мисија СРЈ при ОУН: “Memorandum on war crimes and crimes genocide in eastern Bosnia (communes of Bratunac, Skelani, and Srebrenica ) Committed against the Serbian population from april 1992. to april 1993, стр. 8.
[3] Од поменута 82 уништена српска села у општинама Сребреница и Братунац навешћемо само она у којима је било највише убијених Срба. То су села: Међе, Опарци, Обади и Шпат, Ратковићи, Лозничка Ријека, Брежани, Загони, Крњићи, Сасе и Залазје, Магашићи, Хранча, Подравање, Факовићи, Бољевићи, Сикирић, Бјеловац, Брана Бачићи, Јежестица, Кравица, Шиљковићи, Скелани...
[4] Ознака: СДА, Број: 1258-3-91, датум 11.07.1991. потпис за ВД секретара Хасан Ченгић. Наведена је и адреса Центра: Штросмајерева бр. 80, Загреб, и напомена да се “морају јавити у сриједу 17.07.1991. године до 18,00 сати“. Документ се налази и у Тужилаштву Трбунала.
[5] Миливоје Иванишевић: “Хроника нашег гробља“, Комитет за прикупљање података о извршеним злочинима против човечности и међународног права, Београд – Братунац, 1994. стр.106-107.
[6] Командант муслиманских снага Насер Орић имао је само полицијску школу, а јединицама Дринског корпуса и бригада командовали су један генерал, Миленко Живановић рођен у сребреничком селу Ратковићи, и неколико десетина виших официра пореклом такође из БиХ, раније официра бивше ЈНА.
[7] Као под 2.
[8] У времену од 16. фебруара до 15. марта 1993. откопано је седам масовних гробница на локалитетима Глођанско брдо (3), Козјак, Трешњица, Масалића поток и Широки пут. Многа искасапљена тела нису могла да буду идентификована. Из јама у којима су покопани извађена су тела без главе или појединих удова, са ексерима и гвезденим шипкама у лобањама, одсеченим мошницама, ископаним очима, ланцима на зглобовима руку и ногу, угљенисана тела. Само три жртве су страдале од ватреног оружја. То је утврдио тим стручњака које је предводио др Зоран Станковић, патолог са Војно медицинске академије из Београда.
[9] Детаљније у књизи: Миливоје Иванишевић “Злочини над Србима БиХ 1992-1995.“, Удружење Срба из БиХ у Србији и „Чигоја штампа“, Београд, 2005. стр. 207.
[10] Нијаз Машић: „СРЕБРЕНИЦА-агресија, отпор, издаја, геноцид“, општина Сребреница, 1999. стр.151.
[11] Орић Насер:“ СРЕБРЕНИЦА СВЈЕДОЧИ И ОПТУЖУЈЕ-геноцид над Бошњацима у источној Босни (средње Подриње), април 1992-септембар 1994.“ Издавач опћина Сребреница, Сребреница-Малме-Љубљана, 1995.
[12] Република Српска, Кабинет Председника: Главном штабу Војске Републике Српске, стр.пов. бр. 01-53/93. 16. 04.1993. год. Наређење у поседу Тужилаштва Хашког Трибунала.
[13] Документ носи назив: „ Споразум о демилитаризације Сребренице и Жепе, склопљн 08.05.1993. између генерал-пуковника Ратка Младића и генерала Сефера Халиловића у присуству генерал-пуковника Филипа Мориона“. У чл. 8 предвиђена је „евакусација озбиљно рањених или болесних у болнице и мјеста по њиховом избору“.
[14] Напади извршени на локацијама село Мочевићи и Кварц, 17. априла 1993. год. убијени српски војници: Миленко (Раденко) Грбић, Драган (Лука) Лаловић, Елвис Иванчевић, Југослав Јунгић, Милан Милановић и Божо (Данило) Стевић.
[15] Као под 13, чл. 1.
[16] Као под 13, чл. 3.
[17] Као под 13, чл. 5.
[18] Јан Вилем Хониг и Норберт Бот: „СРЕБРЕНИЦА-сведочанства о једном ратном злочину“, Радио Б-92, Београд 1997, стр. 113.
[19] Исто, стр. 114.
[20] Види под 2.
[21] Види под 9.
[22] Види под 3.
[23] Извештај Генералног секретара Генералној скупштини ОУН поднет 15. 11.1999.
[24] “Вечерње новости“ од 18.12.2006.
[25] Никола Моравчевић: „ Светлости Запада“, Просвета, Београд, 2003.
[26] Исто,
[2] Стална мисија СРЈ при ОУН: “Memorandum on war crimes and crimes genocide in eastern Bosnia (communes of Bratunac, Skelani, and Srebrenica ) Committed against the Serbian population from april 1992. to april 1993, стр. 8.
[3] Од поменута 82 уништена српска села у општинама Сребреница и Братунац навешћемо само она у којима је било највише убијених Срба. То су села: Међе, Опарци, Обади и Шпат, Ратковићи, Лозничка Ријека, Брежани, Загони, Крњићи, Сасе и Залазје, Магашићи, Хранча, Подравање, Факовићи, Бољевићи, Сикирић, Бјеловац, Брана Бачићи, Јежестица, Кравица, Шиљковићи, Скелани...
[4] Ознака: СДА, Број: 1258-3-91, датум 11.07.1991. потпис за ВД секретара Хасан Ченгић. Наведена је и адреса Центра: Штросмајерева бр. 80, Загреб, и напомена да се “морају јавити у сриједу 17.07.1991. године до 18,00 сати“. Документ се налази и у Тужилаштву Трбунала.
[5] Миливоје Иванишевић: “Хроника нашег гробља“, Комитет за прикупљање података о извршеним злочинима против човечности и међународног права, Београд – Братунац, 1994. стр.106-107.
[6] Командант муслиманских снага Насер Орић имао је само полицијску школу, а јединицама Дринског корпуса и бригада командовали су један генерал, Миленко Живановић рођен у сребреничком селу Ратковићи, и неколико десетина виших официра пореклом такође из БиХ, раније официра бивше ЈНА.
[7] Као под 2.
[8] У времену од 16. фебруара до 15. марта 1993. откопано је седам масовних гробница на локалитетима Глођанско брдо (3), Козјак, Трешњица, Масалића поток и Широки пут. Многа искасапљена тела нису могла да буду идентификована. Из јама у којима су покопани извађена су тела без главе или појединих удова, са ексерима и гвезденим шипкама у лобањама, одсеченим мошницама, ископаним очима, ланцима на зглобовима руку и ногу, угљенисана тела. Само три жртве су страдале од ватреног оружја. То је утврдио тим стручњака које је предводио др Зоран Станковић, патолог са Војно медицинске академије из Београда.
[9] Детаљније у књизи: Миливоје Иванишевић “Злочини над Србима БиХ 1992-1995.“, Удружење Срба из БиХ у Србији и „Чигоја штампа“, Београд, 2005. стр. 207.
[10] Нијаз Машић: „СРЕБРЕНИЦА-агресија, отпор, издаја, геноцид“, општина Сребреница, 1999. стр.151.
[11] Орић Насер:“ СРЕБРЕНИЦА СВЈЕДОЧИ И ОПТУЖУЈЕ-геноцид над Бошњацима у источној Босни (средње Подриње), април 1992-септембар 1994.“ Издавач опћина Сребреница, Сребреница-Малме-Љубљана, 1995.
[12] Република Српска, Кабинет Председника: Главном штабу Војске Републике Српске, стр.пов. бр. 01-53/93. 16. 04.1993. год. Наређење у поседу Тужилаштва Хашког Трибунала.
[13] Документ носи назив: „ Споразум о демилитаризације Сребренице и Жепе, склопљн 08.05.1993. између генерал-пуковника Ратка Младића и генерала Сефера Халиловића у присуству генерал-пуковника Филипа Мориона“. У чл. 8 предвиђена је „евакусација озбиљно рањених или болесних у болнице и мјеста по њиховом избору“.
[14] Напади извршени на локацијама село Мочевићи и Кварц, 17. априла 1993. год. убијени српски војници: Миленко (Раденко) Грбић, Драган (Лука) Лаловић, Елвис Иванчевић, Југослав Јунгић, Милан Милановић и Божо (Данило) Стевић.
[15] Као под 13, чл. 1.
[16] Као под 13, чл. 3.
[17] Као под 13, чл. 5.
[18] Јан Вилем Хониг и Норберт Бот: „СРЕБРЕНИЦА-сведочанства о једном ратном злочину“, Радио Б-92, Београд 1997, стр. 113.
[19] Исто, стр. 114.
[20] Види под 2.
[21] Види под 9.
[22] Види под 3.
[23] Извештај Генералног секретара Генералној скупштини ОУН поднет 15. 11.1999.
[24] “Вечерње новости“ од 18.12.2006.
[25] Никола Моравчевић: „ Светлости Запада“, Просвета, Београд, 2003.
[26] Исто,
(Текст је први пут објављен на интернет порталу Видовдан, 17. 2. 2007)
