Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Почетна страна arrow У медијима arrow БиХ - злочини над сарајевским Србима - фељтон (3)
На подручју општине Сребреница од 1992. до 1995. године убијено је или умрло, после стравичних тортура, 3287 Срба, То није коначан број. 
 
 
 
AddThis Social Bookmark Button
 

БиХ - злочини над сарајевским Србима - фељтон (3) Штампај Пошаљи
Аутор СРНА   
Среда, 22 септембар 2010
Индекс чланака
БиХ - злочини над сарајевским Србима - фељтон (3)
Страна 2
Страна 3
Страна 4
СРНА
 
 
 
 
Срна ексклузивно у 10 наставака објављује изводе из књиге "Српска стратишта Сарајева", аутора Миливоја Иванишевића, директора Института за истраживања српских страдања у 20. вијеку, која ускоро излази у издању "Хришћанске мисли"; У књизи су наведена имена до сада познатих жртава на цијелом подручју ратног Сарајева, локације логора за Србе у тадашњем муслиманском дијелу града, као и списак цивилних објеката које су користиле снаге тадашње Армије БиХ за дејства по српском дијелу града; Оне податке који нису наведени у  фељтону заинтересовани могу пронаћи на сјату www.serb-victims.org.


    Приредио: Ненад ТАДИЋ


    БИЈЕЉИНА, 18. СЕПТЕМБРА (СРНА) - У дијелу Сарајева под муслиманском управом током рата нестао је велики број српских породица - за неке од њих се зна и када су и како су страдале, али је вели број и оних о којима још нема никаквих сазнања, истиче Иванишевић.

    Многе данас још скривене гробнице, појединачне и масовне, познате су само муслиманским властима и егзекуторима. Та мјеста и њихове жртве се  већ више од деценију и по прикривају. Једино је неспорна чињеница да нема ни људи ни њихових тијела.
 
 
Нека српска стратишта и гробнице претворени су у зелене површине и шеталишта. Од времена окончања оружаних сукоба до данас разне међународне и домаће, наводно или стварно, хуманитарне и невладине организације, па чак и поједини градови, међу којима и Београд, прибавили су довољна средства да уклоне минска поља и створе шеталишта по Требевићу и испод Требевића, али нису могли да обезбиједе средства и за тражење и откопавање тајних гробница, тајно и јавно убијених Срба.

    Иванишевић износи у својој књизи  дио, или неку врсту избора, довољно документованих и релативно поузданих сазнања до којих су у Институту за злочине над Србима у 20. вијеку дошао истражујући доступне муслиманске и српске изворе  од 1992. до данас. (Види књигу Миливоје Иванишевић: "Злочини над Србима у БиХ 1992-1995“, Удружење Срба из БиХ и "Чигоја-штампа“, Београд, 2005.)

    Прикупљена сазнања изнесена су хронолошки и независно од тога гдје се злочин догодио, на сеоском подручју или у граду. Односно, у српском или муслиманском дијелу Сарајева. У овом случају за масовна убиства као критеријум су одређена убиства најмање двије особе у исто вријеме и на истом мјесту.

    Први злочин муслимана у овом рату почињен над Србима у Сарајеву догодио се 1. марта 1992. године када је испред старе православне цркве убијен свештеник Никола Гардовић. То је и прво индивидуално убиство.

    А први масован злочин догодио се након непуна два мјесеца, или ускоро након што је БиХ стекла међународно признање, чиме су муслимани, према властитом схватању и понашању, добили одријешене руке за поход на Србе и злочине над српским становништвом. Ликвидација заробљених припадника ЈНА први је евидентиран масовни злочин на подручју града Сарајева.

    Добриња


    Завршни чин овог злочина догодио се највјероватније 2. маја 1992. године,  а можда и неколико дана раније. Све је почело 22. априла 1992. у насељу Добриња, недалеко од аеродома, кад се војној патроли ЈНА покварило возило у којем су у мисији мира обилазили критична подручја ради раздвајања супротстављених страна и спречавања могућих оружаних сукоба. Посада транспортера била је састављена, скоро у подједнаком односу, од регрута и старијих војника, резервиста. Сви они су били српске националности.

    Војницу су, не очекујући проблеме, одлучили да напусте возило и приђу муслиманима. Исто би учинили и да су се затекли у српском дијелу града. Супротно очекивањима, умјесто да буду превезени у команду и јединицу којој припадају, што су очекивали, војницима су везали руке и  одведли их у кућу неког Касима Рујевића, која као да је већ била припремљена за смјештај неке команде или за логор. Ту је немоћне војнике сачекала група наоружаних муслимана и почело је немилосрдно премлаћивање.

    Осморици војника у међувремену су придодата и четворица ухапшених и везаних цивила такође српске националности, чија имена су, нажалост, до данас остала непозната и који су подвргнути истој тортури као и војници. Ова група од дванаест физички већ унакажених мученика пребачена је из наведене куће у гаражу Градског саобраћајног предузећа, где је настављено злостављање. Коначно, изобличени и крвави од премлаћивања, убијени  су ватреним оружјем у Великом парку код Дома полиције.
 
 


 
< Претходни   Следећи >