Институт за истраживање српских страдања у XX веку

 

…Нити су хашки истражитељи „губили време“ око Бране Гојковића, обичног војника у том „тиму убица“, за кога је Ердемовић тврдио да је био следећи до Пелемиша у ланцу команде (тврдња која је званично ушла у хашке судске документе, а да је нико није додатно образложио или доказао- нити Ердемовић, нити тужиоци, нити судије!?).
Чивиков овде указује, да су у току ових пет различитих судских процеса у којима је сведочио „врхунски сведок“ Ердемовић, судије само једном упитале тужиоце да ли су икада повели истрагу против ових других, јавно именованих „убица“.

Тада су хашки тужиоци уверавали судије (још давне 1996), да су и други били „предмет истраге“, да би ето после 14 година ми овде сазнали да канцеларија хашког тужилаштва, још увек није саслушала ни једног јединог од њих!? И од тада (од 1996. године) хашки судије се више никад нису враћали назад на ту „неугодну тему“.

Ако су тих седам убица ликвидирали стотине људи, према Ердемовићевом сведочанству, а знамо да су тужиоци и судије то сведочанство прихватили као истинито, зашто су онда те убице све до сада остали ван домашаја правде?

Овде једна ствар постаје одмах кристално јасна, а то је да Хашки трибунал није основан да би делио непристрасну правду- да би таква „непристрасност“ ишла чак до таквих есктрема, који су резултирали у избегавање и саботирање хапшења свих непосредних извршиоца масовног убиства босанских муслимана - у једном тако озбиљном случају, који је сам Хашки трибунал чак назвао „геноцидом“.

Дакле, „игнорисање“ саучесника „у злочину“ (њихово неизвођење пред суд) у овом случају, снажно сугерише да су хашки тужиоци и судије били ангажовани у политичком пројекту: Заштите „врхунског сведока“ - сведока који је био спреман „да каже све оно што Хашки трибунал буде захтевао од њега да каже; Као и у обструкцији или спречавању изношења било каквих других доказа који би могли да угрозе кредибилитет овог „врхунског сведока“.

Чивиков овде указује, да је Ердемовић једини пут био изложен озбиљном унакрсном испитивању, када је био саслушаван од стране председника Милошевића, у току његовог (Милошевићевог) маратонског суђења. И Чивиков потом успешно доказује, да је председавајући у том случају: Ричард Меј, чинио све у својој (неограниченој) моћи да спречи Милошевића да раскринка Ердемовића и јавно оспори његов (непостојећи) кредибилитет.

У априлу 2004, босански хрват Марко Бошкић је ухапшен у Пибодију, држава Масачеутс, САД, због саобраћајног удеса у пијаном стању. Америчка полиција је убрзо открила у својим досијеима да је Бошкић био члан Ердемовићевог „тима убица“ на локацији газдинства Брањево, што је он (Бошкић) сам признао у току истраге у Америци; Али оно што је било чудно, и што су открили новинари при Хашком трибуналу, јесте да трибунал није имао намеру да захтева екстрадицију тог осумњиченог ратног злочинца и убице по властитом признању. Представник за штампу Хашког тужилаштва је изјавио у августу 2004, да тужиоц неће захтевати екстрадицију Бошкића, зато што има обавезу да се бави „крупнијом рибом“.

 

Дакле, убиство стотина људи, као део „удруженог злочиначког подухвата“ (у убиству 1.200 људи), не указује Хашком трибуналу на „крупнију рибу“. То је уствари једна велика и ноторна лаж, када знамо за десетине других хашких процеса против Срба.

За убиства у много мањој размери; или чак и само због обичног пребијања; као и за чињеницу да се Хашки трибунал већ годинама „храни“ само „ситном рибом“ из редова Срба…

У стварности, први случај који је „дошао“ у Хаг, је био против Србина Душка Тадића 1996, који је био оптужен за десетине „убистава“; тај случај је евентуално био окончан због недостатка доказа, ослободивши Тадића свих оптужби за убиства, да би га судије потом осудили на 20 година робије због „пребијања“ заточеника!?

И други већи број Срба је добијао вишегодишње затворске казне, не због убијања људи, већ због физичког малтретирања, или једино због „пасивности“, или због пропуштања примене свог командног ауторитета у спречавању кривичних дела (на пример: Драголић Прчак, 5 година; Милојица Кос, 6 година; Млађо Радић, 20 година, између осталих).

Чињеница је да се у хашким архивама највише налазе досијеи „ситних риба“ из редова Срба, док „крупне рибе“ из других етничких група углавном пролазе некажњено.

Из тог разлога, Бошкићев случај не сме да се сврста у категорију неинтересантних „ситних риба“. Пре ће бити, да се перфектно уклапа у патерн „пропуста“ Хашког трибунала - да се пред суд изведу Пелемиш или било који други од седам јавно идентификованих учесника у масакру над муслиманским заточеницима.

Чивикова веома убедљива хипотеза, јесте да је то само још једна манифестација „заштите“ „кључног сведока“, чије веома „подобно“ (политички) сведочење, Хашки трибунал жели да заштити од било каквих јавних изазова у судници.

 

За њих вероватно, „ситна риба“ попут Бошкића има потенцијал да угрози хашки „сребренички политички пројекат“.

Чивиков овде наглашава упадљиви контраст- између веома алармирајуће и агресивне акције Хашког трибунала и америчких власти у екстрадицији и трансферу Ердемовића у Хаг, у марту 1996 - и ове веома упадљиве „стидљивости“ да се Ердемовићеви саучесници у убиствима, чак само саслушају. Очигледно, да је он (Ердемовић) био виђен као човек кога могу да искористе као средство за постизање циља (не правног, већ политичког), и од тада - па све до сада, Хашком трибуналу ништа више није „свето“!

Још једна упадљива карактеристика „хашке употребе“ Ердемовића, је његово коришћење као „кључног сведока“, чак и када је био проглашен ментално неурачунљивим, и то непосредно уочи изрицања његове пресуде.