Институт за истраживање српских страдања у XX веку

На подручју општине Сребреница од 1992. до 1995. године убијено је или умрло, после стравичних тортура, 3287 Срба, То није коначан број. 
 
 
 
 

БиХ - злочини над сарајевским Србима - фељтон (9) Штампај Пошаљи
Аутор СРНА   
Субота, 02 октобар 2010
 СРНА

СНАЈПЕРСКУ ВАТРУ НАРЕЂИВАО И САМ ИЗЕТБЕГОВИЋ


Приредио: Ненад ТАДИЋ


    БИЈЕЉИНА, 24. СЕПТЕМБРА (СРНА) - У времену од 1992. до 1995. године јединице, команде и стручне службе Војске Републике Српске откриле су и регистровале више од пет хиљада локација у муслиманском дијелу Сарајева које су, повремено или трајно, коришћене за разне потребе Армије БиХ, а нису се налазиле у комплексу војних и полицијских објеката који су прије рата коришћени за потребе ЈНА и Министарства унутрашњих послова БиХ - наводи Миливоје Иванишевић у књизи "Српска стратишта Сарајева".

    Значи, ријеч је о цивилним здањима, у највећем броју случајева о стамбеним зградама, школама, обдаништима, пословним просторијама цивилних установа и предузећа. Све је то у мањој или већој мјери заузето и коришћено за смјештај више стотина разних команди и штабова, од заповједништва појединих чета, батаљона и бригада до команде Првог корпуса и Штаба Врховне команде Армије БиХ.
 
 
Најбројни су били ватрени положаји Армије БиХ са којих је свакодневно дејствовано по унутрашњим и спољним дијеловима српског Сарајева. Међу њима доминирали су по злу познати и углавном идентификовани и евидентирани положаји артиљерије и снајпериста, тзв. снајперска гнијезда, који су престављали свакодневну опасност и изазвали најобимнија страдања цивилног српског становништва.

    Сви ти цивилни објекти коришћени за потребе Армије БиХ, њих не мање од 5 000 у муслиманском дијелу града Срајева, били су, и по међународном хуманитарном праву, легитимни циљеви за дејства Војске РС. Та чињеница се, случајно или намјерно, прећуткује. Ти објекти су и узрок страдања мјештана и разарања у српском дијелу града.

    Од 1992. до 1995. године српски дио града је гранатиран на стотине пута, а многе од тих акција су изведене из поменутих цивилних објеката. На основу редовних дневних извјештаја које су поједине војне јединице са сарајевског ратишта достављале својим командама, а потом и команди Сарајевско-романијског корпуса, уочљиво је да су свакодневно гранатирани и разарани српски дијелови града и сеоска српска насеља, превасходно цивилни и комунални објекти: школе, обданишта, поште, болнице, стамбена насеља, трафо-станице, водоводне инсталације.

    Скоро да није било дана без жртава проузрокованих дејством муслиманске артиљерије. О томе је и први председник Српске др Радован Караџић у више наврата обавјештавао свјетске државнике и генералног секретара УН Бутроса Галија.

     Терорисање цивилног становништва српског Сарајева трајало је све вријеме рата. Неријетко жртве муслиманског гранатирања српских дијелова града били су и припадници УНПРОФОР-а, али су они то углавном прикривали пред јавношћу и средствима информисања.

    Као примјер у књизи је наведено само неколико неколико таквих случајева:

    Дана 18. јуна 1992. по градском подручју Илијаша и линијама српске одбране из артиљеријских оружја дејствовало 14 тенкова ХОС-а и муслиманских "Зелених беретки".

    Два дана касније, 20. јуна, муслиманска артиљерија из Високог и Какња немилосрдно је дејствовала по опкољеним збјеговима и селима у којима се нашло око 4 500 српских цивила, највише дјеце и жена, избјеглих из села Мухашиновићи, Брадве, Колошићи, Бискупићи, Мауровићи и др. и том приликом је убијено 36 лица, а много више је рањених, често са веома тешким повредама.

    У раним јутарњим часовима 27. јуна 1992. муслиманска артиљерија је дејствовала скоро по свим српским насељима Сарајева: Добрињи, Врацама, Неџарићима, Лукавици, Рајловцу, Вогошћи, Илијашу...

    Двадесетог јула 1992. године у току још једног 14-дневног примирја вјероломно су и жестоко хаубицама и минобацачким пројектилима калибра 82 и 120 милиметара нападнута српска насеља Неџарићи, Илиџа, Илијаш, Војковићи и "Аеродром". Осим великих разарања, страдало и 25 лица српске националности.

    Дана 20. августа 1992. регистрована су интензивна муслиманска дејства и употреба бојних отрова. Гранатирани су Хаџићи, а са пет артиљеријских пројектила већег калибра погођен је Дом здравља и том приликом рањено 9 особа.

    Два дана касније муслиманска артиљерија је дејствовала по свим насељеним мјестима српског Сарајева. Само на подручје Илијаша пало је више од 200 артиљеријских и минобацачких пројектила, претежно турске производње. Том приликом једно цивилно лице је погинуло, а њих седам је рањено.

    Рањена су и два припадника УНПРОФОР-а. Око 13,45 часова муслимани су дејствовали и на транспортни авион са хуманитарном помоћи која је намијењена муслиманима Сарајева.

    Поново је 25. августа 1992. године територија Илијаша засута са 250 граната. Убијена су 4 цивила, а 13 је рањено.

    У нападу који је почео у раним јутарњим часовима и трајао цијелог дана 29. августа 1992. муслимани са положаја на Игману погодили су пошту и водоводне инсталације. Град је остао без воде. У Неџарићима је погођен транспортер УНПРОФОР-а и рањена три француска војника.

    Приликом напада на Хаџиће 23. октобра 1992. теже је рањено осморо српске дјеце. Дана 26. октобра 1992. приликом гранатирања Илиџе на аутобуској станици убијено је 9, а рањено 33 особа.... 

    Снајперска дејства, уз артиљерију, представљају друго трагично поглавље сарајевског ратишта и главни су узрок великог страдања цивилног српског становништва. Дуго прикривана истина о организаторима и непосредним налогодавцима муслиманских снајпериста и њиховог подмуклог дјеловања на подручју Сарајева извјесним дијелом је откривена тек након пет година у интервјуу хрватског новинара Анте Шуљка са Едином Гараплијом, познатим муслиманским обавјештајцем - наводи у књизи Иванишевић.

    Тако је избило на видјело да смрт коју су сијали снајперисти по улицама Сарајева није посљедица безвлашћа и обијести појединаца или наређења команди нижег ранга, већ тајних и јавних наређења највиших органа БиХ.

    Разговор је објављен 12. септембра 2000. године у "Слободној Далмацији", а Гараплија је препричао новинару крунску изјаву и свједочења једног од припадника специјалних јединица за тајне операције Армије БиХ, снајперисте Неџада Херенде.

    Разговор је вођен послије рата у зеничкој казнионици, гдје је Неџад Херенда издржавао неку казну. Он је потврдио да су наређења за њихова дејства стизала из самог врха државе, укључујући и самог врховног команданта Алију Изетбеговића.

    Његова јединица је имала положаје у високим стамбеним и пословним зградама и није много бирала циљеве; другачије речено, тукли су шта су стигли у српском дијелу Сарајева, посебно у насељу Грбавица које су добрим дијелом могли да контролишу са својих положаја. Такво је било наређење...


    (наставиће се) нт
 
 
 
 
< Претходни   Следећи >