Институт за истраживање српских страдања у XX веку

    ГОРЊА ПРЕСЈЕНИЦА (општина Трново - Сарајево):

     Ово мало и сиромашно српско село напале су јединице Армије БиХ 7. јула 1992. Истог дана нападнут је и српски дио села Доња Пресјеница, у коме муслимани - у односу на Србе - чине нешто већи број становника.  При нападу на Горњу и српски дио Доње Пресјенице убијен је велики број лица српске националности, а већина жртава је масакрирана на веома суров начин: хладним оружјем, ножем, тупим предметом, чак и одсијецањем глава. Неки покојници су, живи или мртви, спаљени. Муслимански терор трајао је неколико наредних дана. Остали мјештани ова два блиска села похапшени су и отјерани у логоре који су се налазили на подручју града Сарајева и у сусједним муслиманским селима. Ту су били изложени новим дуготрајним мучењима и страдањима. Српска имовина, храна и стока, опљачкани  су и пренесени у муслиманска села, а стамбене зграде и остали објекти попаљени и разорени.

    Жртве: 1) Мирко (Данило) Шеховац - Лола, 1926, инвалид, непокретан и његова супруга 2) Танкосава (Никола) Шеховац, 1924; 3) Коста (Глигор) Шеховац, 1906. и његова супруга 4) Јованка (Божо) Шеховац, 1909; 5) Мирко (Илија) Крављача, 1908. и његова супруга 6) Коса (Васо) Крављача, 1926; 7) Душан (Вељко) Цвијетић, 1933. и његова супруга 8) Зора (Неђо) Цвијетић, 1933; 9) Милош (Божо) Цвијетић, 1909, његов син 10) Винко (Милош) Цвијетић, 1933. и Винкова супруга 11) Драгица (Љубо) Цвијетић, 1932; 12) Драгица (Тодор) Цвијетић, 1912; 13) Млађен Самарџија; 14) Јанко (Богдан) Поповић, 1913. ....

    Свједоци: Љепосава Љубоја, Павле Велетић и др.

    САРАЈЕВО,  градско насеље Велешићи

    Злочин се догодио 8. јула 1992. када су легални органи муслиманске власти у овом граду, руководиоци и припадници Центра службе безбједности града Сарајева, полицијске станице на Марин-двору, присилно и наоружани провалили у стан и том приликом у подневним часовима, у вријеме ручка, за трпезом, убили шест чланова познате, имућне и угледне српске породице Ристовић.

    Према изјави комшија убице су дуже вријеме пратиле кретање жртава и чекале тренутак када ће се што више Ристовића наћи у кући на окупу. Образложење убица била је лаж да су чланови ове породице ноћу давали свјетлосне сигнале војницима Републике Српске и њиховој артиљерији....

    Жртве: 1) Обрен (Светозар) Ристовић, 1955, угледан пољопривреник; његов брат 2) Петар (Светозар) Ристовић, 1950, раније запослен у "Босна-лијеку", народни посланик у Скупштини БиХ, њихова сестра 3) Босиљка (Светозар) Ристовић, 1960, запослена у предузећу "Астра"; њихова мајка, болесна и парализована 4) Радосава (Гојко) Ристовић, 1925, те рођаци 5) Мила (Гојко) Ристовић, 1932. и 6) Данило (Тодор) Ристовић, 1978. Свих шест жртава сахрањено у три засебне гробнице на сарајевском гробљу "Лав".

    Свједоци: Тодор Ристовић, Војин Достић, Стојанка Мастило.

    ГРАХОВИШТЕ (општина Вогошћа - Сарајево)

    Још један веома тежак злочин у овом претежно српском селу догодио се у кући Остоје Сикираша 8. јула 1992. када су убијене три старије женске особе из породице Сикираш и шест, такође невиних цивилних лица, из породице Владушић. Они су због  сталних пријетњи и прогона припадника Првог корпуса Армије БиХ побјегли из својих кућа, надајући се да ће наћи сигурније уточиште код Обрена Сикираша.

    Сличан злочин у овом селу се догодио и неколико мјесеци раније, 4. маја 1992. И тада су, осим осталих, у највећем броју страдали чланови ове двије веома бројне и познате српске породице.

    Жртве: 1) Зорка Сикираш, 1937; 2) Стана (Ђорђо) Сикираш, 1935; 3) Танкосава (Владо) Сикираш, 1920; 4) Вукица Владушић, 1951; 5) Јово (Ристо) Владушић, 1920; 6) Милош Владушић, 1929; 7) Радослава Владушић, 1934; 8) Радован Владушић, 1945; 9) Лука Владушић.

     САРАЈЕВО, подручје урбаног дијела града

    Олимпијска улица, 14. јула 1992. око 18.00 часова. Према већ уходаној пракси, похапшене Србе везаних руку, а често и везаних очију у току превоза, доводе на линије раздвајања са српским оружаним снагама да би копали ровове и траншеје за потребе муслиманских оружаних формација. Тог дана је на војном камиону довезено пет везаних мушкараца. Ријеч је о затвореницима из логора за Србе који се налазио у подруму зграде ЗАВНОБиХ-а. Затворенике из логора су доводили на линију раздвајања према српским положајима у насељу Неџарићи. Том приликом инсцениран је наводни напад са српских линија одбране, који је послужио наоружаној муслиманској пратњи као повод да отвори ватру из лаког пешадијског наоружања и убије свих пет везаних затвореника.

     Неизвјесно је да ли се зна гробница тих српских цивила. Сарајевске цивилне и војне власти су одавно специјализоване у скривању масовних гробница у којима се налази на хиљаде невино убијених српских жртава.

    Жртве: 1) Драган (Гојко) Чарапић; 2) Игњат (Стево) Радовић, 1950; 3) Радомир (Остоја) Радовић, 1951; 4) Вељко (Остоја) Радовић, 1958; 5) Миленко (Мићо) Старовић, 1955.