Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Миланова воденица, односно заселак Живковићи, на локалном путу између села Пећи и Скелана у Општини Сребреница, 28. августа 1992. око 8,30 часова, наоружани муслимани припадници Армије БиХ, регрутовани са овог подручја, поставили заседу и том приликом на свиреп и подмукао начин убили четири цивилна лица српске националности која су се из свог села пешице упутила у Скелане. Садистичка иживљавања обесних наоружаних муслиманских младића над похватаним немоћним и недужним старим особама српске националности била су видљива по остацима одеће и скоро безбројним спољним повредама тела искасапљених српских жртава.

Жртве: 1) Светозар (Драго) Живковић, 1915; 2) Станко (Љубомир) Живковић, 1936; 3) Драган (Раденко) Милановић, 1951; 4) Крстина (Миленко) Аћимовић, 1920.

Растошница, најбројније српско село у Општини Зворник (Срба 2334, муслимана 6, Хрвата 3, Југословена 1, осталих 3), као и неколико мањих околних српских села и заселака. Муслимани су у раним јутарњим часовима 1. септембра 1992. после неколико дана жестоких напада освојили Растошницу. У акцији су учествовале веома бројне оружане формације Другог, тј. тузланског,  корпуса Армије БиХ регрутоване углавном од муслиманског становништва из најближих села: Годуша, Мимићи, Теочак, Сапна, Витница, Међеђа, Снијежница и осталих околних муслиманских насеља.

 Жртве: 1) Звонко (Станимир) Ђокић, 1971; 2) Саво (Стјепан) Миљановић, 1934; 3) Бранислав (Неђо) Миљановић, 1938; 4) Мирослав (Крсто) Ђокић, 1935; 5) Мића (Живан) Мићановић, 1962; 6) Боро (Саво) Ђукановић, 1935; 7) Милан (Боро) Ђукановић, 1962; 8) Радо (Милован) Петровић, 1926; 9) Тришо (Саво) Преловац; 10) Вељко (Јован) Филиповић, 1930; 11) Марко (Радисав) Савић; 12) Владо (Драго) Савић, 1944; 13) Србо (Мико) Сандић, 1913; 14) Петар (Момо) Сандић, 1962; 15) Кајо (Митар) Сандић, 1932; 16) Милан (Милош) Сандић, 1957; 17) Михајло (Митар) Сандић, 1930; 18) Цвијетин Станојевић-Цвико; 19) Драго (Ђуро) Ковачевић, 1935; 20) Ружица (Саво) Јосиповић, 1941; 21) Милош (Раде) Николић, 1962; 22) Недељко (Драго) Марковић, 1934; 23) Здравко (Митар) Манојловић, 1965. Нестали су, највероватније убијени у затворима и логорима: 24) Душанка (Владимир) Јововић, 1928; 25) Сретен (Душан) Миљановић, 1958; 26) Срећко (Миланко) Радовановић, 1949; 27) Брањо (Славко) Ђокић, 1954; 28) Илија (Драго) Лазић, 1962; 29) Јован (Лазар) Сандић-Ђока, 1911; 30) Душанка Сандић; 31) Станко (Митар) Савић, 1951; 32) Митар Савић, 1927; 33) Мићо Гајић, 1922; 34) Нада Мијатовић; 35) Ратко Петровић; 36) Јован (Славко) Савић, 1960; 37) Светозар (Војко) Станојевић, 1952; 38) Душанка (Митар) Ђокић, 1937.

Црни Врх, близу насеља Планица у Oпштини Зворник, испод самог превоја, на саобраћајници Зворник-Шековићи нападнута је из заседе 10. септембра 1992. колона од седам цивилних теретних и једно цивилно путничко возило.

 Жртве: 1) Љубомир Богуновић; 2) Јован (Стеван) Бојовић, 1949. из Рогатице; 3)  Мирко (Душан) Ђокић, 1950. из Београда, 1956; 4) Станимир (Сретен) Јовић, 1950. из Зворника; 5) Милан (Станоје) Спајић из Вишеграда, 1935; 6) Душко (Војислав) Новичић, 1969. из Зворника; 7) Момир (Душан) Тробок, 1957. из Пала код Сарајева.

Залужје, муслиманско село у Општини Братунац. Наоружани муслимани овог и суседних муслиманских села, припадници Армије БиХ, организовали су у Залужју заседу   16. септембра 1992. на локалној асфалтираној саобрачајници Братунац-Сасе (село и рудник у општини Сребреница).

 Жртве: 1) Милисав (Стојан) Лукић, 1942; 2) Рајко (Недељко) Вујадиновић, 1971; 3) Крсто (Цвијетин) Јовановић, 1955; 4) Драган (Бошко) Ковачевић, 1959; 5) Томислав (Милош) Стојановић, 1966; 6) Даница (Петко) Стојановић, 1931; 7) Радојка (Симо) Вучетић, 1946; 8) Томо (Милан) Лончаревић, 1948;

Кочање, српски заселак (Срба 192), који припада знатно већем, претежно муслиманском Новом Селу (Срба 192, муслимана 1058, Југословена 7, осталих 2) у подрињској Општини Зворник, нападнут, је 17. септембра 1992. Напад су извршили припадници муслиманских оружаних формација из састава Армије БиХ од којих је већина била са подручја Новог Села, Каменице, односно Општине Зворник и муслиманских насеља суседних општина.

              Жртве: 1) Зоран (Лазар) Илић, 1953; 2) Милисав (Милош) Илић, 1955; 3) Спаса (Никола) Илић, 1912; 4) Лазар (Јевто) Илић, 1924; 5) Иконија (Васо) Илић, 1935; 6) Васо (Милан) Марковић, 1933; 7) војник Ђоко, презиме непознато, избеглица из Зенице (можда је реч о Милораду (Богдан) Станковићу, 1959. из Зенице).

Подравање у Општини Сребреница, етнички чисто и једно од највећих српских села у овом крају (413 становника српске националности) тешко је страдало у оба претходна светска рата. Од почетка ратних сукоба и муслиманског терора у овом крају, поготово током лета 1992, Подравање су стално угрожавали муслимани Сребренице. Село је више од пет месеци, ослањајући се једино на властите могућности, одолевало тим муслиманским насртајима. Најжешћи напад веома бројних и добро наоружаних јединица Армије БиХ, регрутованих са овог подручја извршен је 24. септембра 1992.

 Жртве: 1) Војин (Милоје) Јовановић, 1923; 2) Светозар (Милоје) Јовановић, 1933; 3) Радо (Обрад) Лазаревић, 1920; 4) Милева (Василије) Петровић, 1948; 5) Миломир (Марко) Петровић, 1951; 6) Михајло (Јово) Митровић, 1932; 7) Ружа Митровић, 1927; 8) Драго (Марко) Митровић, 1925; 9) Радован (Анђелко) Маринковић, 1938; 10) Милован (Милош) Маринковић, 1955; 11) Раде (Милош) Маринковић, 1961; 12) Дикосава  (Жарко) Маринковић, 1938; 13) Милош (Драго) Маринковић, 1935; 14) Миладин (Милисав) Перендић, 1924; 15) Томислав (Савкан) Перендић, 1930; 16) Станка (Благоје) Перендић, 1935; 17) Спасенија (Богдан) Перендић, 1932; 18) Митар (Цвијетин) Шарац, 1963; 19) Душан (Веселин) Шарац, 1964; 20) Мирјана (Обрад) Шарац, 1943; 21) Милан (Манојло) Шарац, 1929; 22) Гојко (Марко) Томић, 1930; 23) Михајло (Марко) Томић, 1941; 24) Милијан (Милош) Васић, 1951; 25) Милисав Весић; 26) Славиша (Радомир) Николић, 1960; 27) Драган (Чедомир) Николић, 1960; 28) Небојша Павловић, 1971; 29) Раде (Милета) Мудринић, 1961; 30) Бориша (Ружа) Митић, 1946; 31) Ђурађ (Милан) Богдановић, 1960. и 32) Драгутин (Митар) Кукић, 1954.

Многе од наведених жртава убијене су на најсвирепији начин: одсецањем глава и појединих делова тела, разбијањем лобање тупим предметом, расецањем стомака, клањем. Запрепашћен овим монструозним злочином огласио се, посебним саопштењем, Синод Српске православне цркве, а Његова  Светост Патријарх Павле одржао је помен невино страдалим мученицима. Слике масакрираних Срба овог села пренеле су у својим емисијама многе домаће и стране телевизије станице.