Институт за истраживање српских страдања у XX веку

 

 

"Без истине, помирење није могуће. Простор између истине и помирења испуњава правда (...)", наглашава се у чланку. И последично, где нема истине нема ни правде, а ни помирења. У делу о силованим муслиманкама има злонамерних прекрајања и подметања, далеко од истине.

(Претходни допис, реаговање на чланак Тамаре Калитерне, послао сам Републици 22.11.2009, с молбом да га објаве. Није објављен, а нисам добио ни одговор).

Хронологија

23. септембра 1992. године био је организован, у Женеви, састанак поглавара верских заједница у Босни: сарајевског надбискупа Пуљића, митрополита дабробосанског Николаја (Мрђе) и муслиманског реиса Селимоског – који на састанак није дошао. По повратку у Београд, Митрополит је, 25. септембра, дао интервју београдским новинарима у коме је рекао да му је бискуп Пуљић пренео поруку Селимоског, који тврди да је у Босни убијено 120.000 муслимана, разорено 200 мошеа и да је силовано 30.000 муслиманки које су остале и трудне. Митрополит је на то додао, да не зна да ли је могуће да има толико жртава.[8]

Прича о "српској ђавољој деци" као последица силовања, чула се први пут на западу 25. септембра (истог дана кад и митрополитов интервју!), када је централа за прислушкивање Би-Би-Си-ја у Cawershamu, југоисточно од Лондона, ухватила емисију муслиманске "Радио Босне", у којој је био и извештај о српским концентрационим логорима и логорима за силовање. Три дана касније, једна група жена из Загреба упутила је отворено писмо сличним организацијама у Европи и Америци, у коме су описале низ изјава о "систематским сексуалним страхотама" над женама, почињених од Срба у запоседнутим крајевима Хрватске и Босне.[9]

У загребачком Глобусу од 02. октобра, објављен је чланак Живка Кустића, католичког теолога и новинара (ранијег главног уредника Гласа Концила), са поднасловом "Зашто је митрополит Николај Мрђа признао да су његови сурадњаци Срби у Босни побили 120.000 муслимана?". У том чланку стоји и следеће: "Свијетом се просу вијест да је са згражањем изјавио (митрополит Мрђа – Ј.Н.) како су његови сурадњаци побили 120 тисућа муслимана, а силовањем учинили трудним 30 тисућа муслиманку и срушили 120 џамија".[10]

Два дана раније, 30. септембра (значи, извор је интервју), КИПА (Католичка интернационална агенција за штампу, Freiburg CH), објавила је у свом билтену: "Према његовим (Митрополитовим – Ј.Н.) информацијама (…) 30.000 муслиманки је силовано,више стотина њих су остале носеће"[11].(Фалсификат, тако не стоји у интервјуу; 30.000 трудних учинило им се превише).

02. октобра КИПА је објавила изјаву митрополита Мрђе у емисији "Zeit im Bild" аустријске телевизије ОРФ, да те информације потичу од муслиманског верског поглавара Селимоског, које је пренео бискуп Пуљић.[12](Коментар: а то су знали и из интервјуа).

Већ 10. октобра 1992. год, у немачком Парламенту је вођена дебата, на основу "веродостојних података" (у то време само муслиманских – Ј.Н.), о "најмање 30.000 до 50.000 жена у логорима за силовање, у којима се свакодневно и силује" – наравно, од стране Срба. "Недостају нам речи за одговарајућу осуду масовних силовања жена и деце, с циљем да се један народ обешчасти и понизи. То су најгори ратни злочини, део једног планираног геноцида"[13]. Уз препознатљиву намеру – пледоаје за војну интервенцију у Босни – вођена је дискусија високог напона, при чему су из хаоса грађанског рата непоуздане (и једностране!) информације промовисане у необориве доказе.

У циришком недељнику Die Weltwoche, 05. новембра 1992. објављен је чланак Александре Стиглмајер (Alexandra Stiglmayer, рођена у Сплиту, одрасла у Немачкој, новинар-дописник из Загреба) о силовањима у Босни, где, поред осталог, стоји: "Да он (митрополит Николај – Ј.Н.) сматра да је 30.000 муслиманских и хрватских жена силовано, које су већ и трудне". (Фалсификат: у "изјави" Митрополита нема и хрватских жена). Поред тога је навела број од 50.000 силованих муслиманки, према процени сарајевског Министарства унутрашњих послова.[14]