Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Што се тиче догађања у Сребреници у јулу 1995, са разлогом се може рећи да је њихово тумачење од стране западних влада и мас-медија такође коришћено као САЈОП. И то су прозрели многи независни посматрачи из самог исходишта сребреничког САЈОП-а. На пример, Едвард Херман, професор на једном од најбољих светских универзитета, Универзитету Пенсилваније (САД), је 2005. написао: „'Сребренички масакр' представља највећи тријумф пропаганде у балканским ратовима... То је симбол српског зла и муслиманског статуса жртве, као и праведности западног растурања Југославије и интервенције на више нивоа, укључујући и бомбардовање и колонијалну окупацију Босне и Херцеговине и Косова.“ Стела Џатрас је, пишући за амерички антиратни сајт „Antiwar“, прозрела игру још 2000. године: „Сребреница једнако је холокауст. Сребреница једнако је геноцид. Сребреница једнако је етничко чишћење. И, пошто се сада дискредитују тврдње о масовним гробницама и геноциду на Косову, постоји ли бољи начин да се настави с демонизацијом Срба него да се амерички народ подсећа на Сребреницу? Јер има још незавршеног посла у распарчавању Југославије, путем ампутације Црне Горе, Санџака и Војводине. Звер Новог светског поретка неће бити задовољна док не напуни желудац, а то захтева да амерички народ прихвати следећу интервенцију НАТО пакта на Балкану.“ Тара Мекормак са лондонског Вестминстерског универзитета је у енглеском часопису „Spiked“ 2005. написала: „Од Косова 1999. до Конга 2005, Сребреница се истиче као коначни доказ да је Запад морално обавезан да војно интервенише у конфликтним ситуацијама. Џек Строу (тадашњи британски министар спољних послова, прим. аут.) је правдао западну интервенцију у Македонији 2001. користећи Сребреницу као пример шта се дешава када се Запад устручава да интервенише. Либерални коментатор Дејвид Аронович је употребио исти аргумент да би оправдао своју подршку војној акцији у Ираку. Говорећи о убиству 60 конгоанских војника од стране војника УН, генерал УН Патрик Камерт је износио аргументе у корист снажне војне интервенције, због 'лекција из Сребренице, Сомалије и Руанде.“

Читајући ове наводе, може се, нажалост, доћи до закључка да нас наши главни државни медији припремају за резолуцију о Сребреници користећи непријатељски САЈОП – који ми сви, путем ТВ претплате, још и спонзоришемо. Али то је наговештено у Њујорк тајмсу још 9. маја 1999. („Шта је потребно да се Србија очисти?“), у јеку НАТО-бомбардовања, када је Соња Бисерко понудила следећи рецепт за Србију: „Подизање оптужнице против Милошевића од стране Хашког трибунала. Војни пораз Србије и демилитаризација земље. Суђења којима је дат висок публицитет, која ће натерати Србе да се суоче са дивљаштвом почињеним у њихово име. Западно преузимање мас-медија, уз строгу забрану ширења екстремног српског национализма.“ (Истини за вољу, Соња Бисерко је уз ово тражила и „Маршалов план за Балкан“. И то је, за дивно чудо, једино са списка жеља што није испуњено.) Дакле, јасно је да оваква медијска припрема – илити „спиновање“ – не обећава ништа добро. Као ни Тадићеве речи из интервјуа за „Политику“ од 13. јануара 2010: „Морамо покретати иницијативе које мењају стварност у позитивном смеру.“ Овде треба рећи да је Тадић тај који је већ почео да „мења стварност“ својом тврдњом да је доношење некакве резолуције о Сребреници „наша обавеза“ – што апсолутно, ни у једном смислу није тачно. Таква „обавеза“ не постоји ни у пресуде Међународног суда правде, ни у једном другом акту. То је, изгледа, Тадићева обавеза према неком, али он нема право да је преузима у име свих.

Али Борис Тадић би морао да зна и у ком правцу неки други желе да „мењају стварност“ када је реч о Србији. На пример, неизбежна Дорис Пак, шеф Делегације ЕП за односе са Југоисточном Европом, која је испред европских народних партија усаглашавала текст резолуције којим је Европски парламент у јануару 2009, на предлог Јелка Кацина, означио 11. јули као „дан сећања на Сребреницу“. Ево какву стварност за Србију жели овај поносни носилац хрватског Реда Звонимира и почасног доктората Универзитета у, иначе, изузетно толерантном и мултиетничком Задру: „Напомињем да ова резолуција није направљена против Срба, али као Немица могу да разумем да Срби осећају кривицу због онога што се десило у Сребреници. Нису сви Срби у БиХ одговорни за злочин, али сви имају заједничку прошлост своје нације, као што је и Немци имају.“ Дакле, Срби треба да постану Немци – али само у „заједничкој прошлости“ која је, разуме се, обележена злочином, тј. „геноцидом“. Да ли грађани Србије желе овакву „стварност“? Да ли је то та нова „стварност“ за коју Тадић жели да „преузме одговорност“, у име целе нације? Тадић је аудиторијуму у Републици Српској и Србији рекао да „политика која је одговорна не значи да увек мора да повлађује хтењима и осећањима грађана“. Шта ћемо, међутим, ако ти исти грађани желе да им се „повлађује“ у само једној ствари изнад свега – у истини?

У смислу таквог „повлађивања“, погледајмо, у кратким цртама, како би изгледао САЈОП који не би био непријатељски као што је садашњи Тадићев и Јасеров (скраћеница за „Јавни сервис“), који би на прави начин припремио српско јавно мњење за евентуално доношење неке резолуције о Сребреници. С тим, наравно, што би, ако не као припадницима православно-византијске традиције а оно бар као једним од већих жртава савременог САЈОП-а (наравно, ипак мањих од оних у Ираку и Авганистану), нама требало да буде испод части да користимо његове манипулативне технике. Рецимо, дакле, да би се наша техника могла звати, на пример, Операција истине – ОПИС. Једноставно оружје, са одговарајућим именом, и још једноставнијом применом. Погледајмо.