Институт за истраживање српских страдања у XX веку

 

Ердемовић је за оно што је „признао” добио казну од целих пет година затвора (што је, заправо, према њему чак и неправедно, имајући на уму да је Насер Орић добио свега две године затвора за још обимнију делатност уперену, додуше, према Србима). Добио је, уз то, још нешто: промену идентитета и пресељење у неименовану западну земљу, из које се повремено позива у Хаг у улози „кључног сведока” у свим процесима везаним за Сребреницу. А ево, узгред, и како му је допуштено да „сведочи” када је, на пример, реч о Радовану Караџићу и Ратку Младићу:

„… на основу нагодбе са тужилаштвом, Ердемовићу је дозвољено да учествује у лакрдијашким саслушањима по тзв. Правилу 61 која су организована касније те године против вођа босанских Срба Караџића и Младића, у једној процедури медијског суђења које је допуштало изношење непотврђених сведочења без могућности унакрсног испитивања. Правне стручњаке је ова процедура разбеснела. BBC је то назвао ‘циркусом’, али је главни судија Касезе изјавио: ‘Ослањам се на притисак јавног мњења’ да бих оправдао оптужнице подигнуте против српских вођа.’“[4]

Ердемовић је припадао јединици званој 10. диверзантски одред, сачињеној од Срба, муслимана, Хрвата, Словенаца и неколико странаца. Сам одред није био у ланцу команде Војске Републике Српске. Остале његове припаднике (дакле, остале могуће непосредне извршиоце злочина за које се терети српска страна) не тражи, нити је икад тражио Хашки трибунал. Бар један већ годинама живи у Србији. Пар њих је у последњих десетак година привођено у западним земљама, па пуштано. Како је то могуће, ако се ради о могућим саучесницима у „највећем злочину после Другог светског рата”? Но, према Руперу:

„Касније су стигли извештаји да су Ердемовићеви бивши партнери у злочину служили као плаћеници у Конгу за рачун француске обавештајне службе.“[5]

Можда су сад ствари нешто јасније?

У сваком случају, то је та бедна конструкција на основу које би горе-поменути и њихови истомишљеници желели да Србија, тј. грађани Србије признају (кроз своје легалне представнике) да је то што се десило у Сребреници учињено „у њихово (тј. „наше”) име” (а чак и у Резолуцији Европског парламента из јануара 2009. пише да до дан-данас није могуће направити реконструкцију догађаја у Сребреници у поменутом периоду). И, наравно, према Берићевом тумачењу воље „родбине побијених Сребреничана” (а и тумачењу његовог „поносног београдског супотписника”), да „сносе моралну и све друге последице”. Као на пример, плаћање (вишестотинумилионске) одштете?

Ту негде, између осталог, и лежи суштина. А и, по речима посланика СДП-а (иначе предводника „Коалиције за толеранцију” на последњим локалним изборима), Мехе Омеровића, усвајањем Резолуције СДУ/Кораћ „спречиће се свака даља расправа” о поменутом догађају. А та расправа би могла да оде у неком нежељеном правцу, ако би икада постала истински отворена.

Ово нам, иначе, говори члан странке чији је челник, Расим Љајић, по смрти Алије Изетбеговића, објавио помен истом у „Дневном авазу”. Истом Алији Изетбеговићу којег Ибран Мустафић, оснивач Изетбеговићевог СДА у Сребреници, прозива као главног кривца за „издају” Сребренице: