| Покушај исламизације Босне и Херцеговине |
|
|
| Четвртак, 12 јул 2007 | |||||||||
Страна 2 од 7
Међутим, кад је реч о Србима и Хрватима у БиХ проблем је био знатно сложенији. Од те две хришћанске заједнице у БиХ, знатно већу и по много чему знатно опаснију скупину чинили су Срби (око 1.370.000 становника) и прво је, по том виђењу нужног радикалног коначног решења, требало њих савладати и потчинити. После тога следио би знатно лакши посао обрачуна са Хрватима (око 756.000 становника). Потом би се и ислам, у лику нове самосталне и међународно признате државе Босне и Херцеговине, могао легално вратити на просторе бивше Југославије, а тиме и на Балкан и у Европу. У време пре стицања самосталности у веома различитим настојањима да се обезбеди међународна дипломатска и политичка подршка господин Алија Изетбеговић је немачком канцелару Хелмуту Колу обећао да ће придобити најмање милион поданика муслиманске вере из Немачке да пређу у БиХ. Први предуслов је самостална држава Босна и Херцеговина. Можда је ово обећање било пресудно за даље немачко понашање које су потом следиле и остале западноевропске државе. У тек започетом оружаном походу против Срба у пролеће 1992. године посебно је муслиманима била корисна сарадња са Хрватима. Поред вишеструке војне и политичке подршке од стране локалних босанско-херцеговачких Хрвата пред светом је остао прикривени главни мотив муслиманских тек започетих оружаних подухвата и акција. Међутим, с обзиром на различиту верску припадност, а тиме и на различите интересе у Босни и Херцеговини, тај у суштини неприродан савез није могао дуго да траје. После само неколико месеци оружане сарадње и савезништва у походу против Срба почеле су жестоке и немилосрдне међусобне борбе у крајевима у којима су Хрвати и муслимани чинили релативну већину и у општинама у којима је после бројних злочина и убистава извршен изгон српског становништва, а то се пре свега односи на један део Херцеговине, Посавину, средњу Босну... Муслимани су прекинули дотадашње политичко и војно пријатељство и оружјем кренули у искрено непријатељство против својих савезника Хрвата. И пре тога се видело да све што је хришћанско у БиХ - од обичних верских симбола и реликвија, нпр. у накиту до историјских и културних здања, па чак и назива улица, предузећа и установа - било сметња муслиманима и њиховом руководству. Они су са подједнаком жестином кренули у разарање и српских и хрватских верских објеката, поготово цркава и гробаља. Мењали су називе улица, предузећа и установа. Њихови војници носили су „хоџине записе“ и талисмане који треба да их штите од урока, крста и хришћанских душмана. Сва литература намењена војсци, велики број наслова са огромним тиражом, много тога и на арапском језику, била је искључиво верског садржаја. Слично је било и са дневном и периодичном штампом и емисијама на електронским медијима. Међутим, ни Срби ни Хрвати у том погледу нису хтели да им остану дужни. Тамо где је била хришћанска, свеједно српска или хрватска, војна или цивилна, власт веома брзо нестало је прво џамија, а потом не само џамија већ и осталих исламских објеката и обележја. |
|||||||||
| < Претходни | Следећи > |
|---|
