| Да ли је "геноцид у Сребреници" превара? |
|
|
| Недеља, 13 мај 2007 | ||||
Страна 2 од 2
Током '90. година, Клинтонова администрација употребила је тврдњу о "геноциду у Сребреници" како би се умешала у грађански рат у Босни на страни босанских муслимана и касније наметнула Дејтонски мировни уговор за Босну и Херцеговину новембра 1995, којим су предвиђена и међусобна признања између Југославије (сада Србије), Хрватске и Босне. На ширем плану, Клинтонов апарат у Стејт департменту употребио је "геноцид у Сребреници" - назив који је у оптицају на основу контроверзних пресуда трибунала у Хагу – као оправдање за своју подршку муслиманским политичким покретима не само у Босни већ и у Македонији и у српској покрајини Косово, која сада тражи независност. И, с обзиром да већина Клинтонових намештеника у Стејт департменту, на челу са Подсекретаром за политичка питања Николасом Бернсом, и даље води америчку стратегију на Балкану, та политика је остала на снази до данашњег дана.
Дакле, док садашња борба косовских Албанаца за независност ужива снажну подршку од стране САД, Британије и Немачке, дотле се босанским Србима, незадовољним могућношћу да остану заробљени унутар Босне којом доминирају муслимани, одбија могућност независности, уз употребу "геноцида у Сребреници" као главног аргумента – тј. да ратни добици извојевани уз помоћ "геноцида" не могу бити одобрени. Многе анализе виде западну подршку балканским муслиманима на штету хришћана као део глобалне политике додворавања "умереним", доминантно сунитским режимима на Блиском истоку у циљу учвршћивања анти-иранско-шиитске коалиције. У радикалним босанско-муслиманским круговима, сребренички наратив коришћен је не само у циљу мобилизације подршке глобалном џихаду и подстицања осећања муслиманске потлачености од стране немуслимана, већ и у циљу изградње онога што многи називају "првим муслиманским светилиштем у Ервопи", места окупљања за анти-западно, анти-европски и анти-хришћански натројене муслимане из целог света. Меморијални комплекс у Сребреници сада служи као место ходочашћа, где муслимани могу из прве руке да виде резултате онога зашта верују да представља беспримерни злочин против њихове браће по вери. Целокупни сребренички наратив добио је кључну подршку од стране главних западних медија, на челу са Њујорк тајмсом, Вашингтон постом, Лос Анђелес тајмсом, Вол Стрит џурналом као и од стране главних британских, немачких и француских медија, који већ годинама зачињују своје извештаје са Балкана наводима о "геноциду у Сребреници", називајући га, између осталог, и "највећим злочином у Европи после Другог светског рата", "мрљом на савести Запада", итд. Још од самог почетка су се и на Западу и на просторима бивше Југославије појавила мишљења која су доводила у питање како тврдње западних мас-медија тако и пресуде трибунала у Хагу о Сребреници, али ти гласови нису добили скоро никакав публицитет. У лето 2005. на десетогодишњицу овог догађаја, "Сребреничка истраживачка група", већином сачињена од људи из америчких и британских медијских и академских кругова, и од бивших цивилних и војних званичника и посматрача УН са искуством у бившој Југославији, поставила је сајт (http://www.srebrenica-report.com/), на којем је цела прича о "масакру у Сребреници" преиспитана и демистификована. Уместо цифре од "7-8.000", званичници УН и стручњаци америчког Конгреса нуде цифре од "700-800", "неколико стотина", "око 2.000 муслимана и Срба укупно", итд. Цитирана је и изјава Хенрија Виленда (Henry Wieland), шефа Мисије УН за људска права, који је провео више дана интервјуишући Сребреничке избеглице током јула 1995. да он није нашао "никога ко је видео било који злочин сопственим очима". Такође су под лупу стављени и форензички докази, уз тврдње да је целокупни поступак ископавања и идентификације тела под контролом организације коју је основао покојни босански исламистички вођа Алија Изетбеговић. Са своје стране, један канадски професор међународног права деконструисао је пресуде Хашког трибунала о Сребреници, указујући, између осталог, да је генерал војске босанских Срба, Радослав Крстић, који је осуђен на 46 година затвора, по пресуди самог трибунала, ослобођен од оптужбе да је или учествовао или чак имао сазнања о наводном масакру, и да је заправо осуђен на основу трибуналове сопствене конструкције о "командној одговорности". Главни сведок оптужбе, Дражен Ердемовић, босански Хрват који се под нејасним околностима нашао у редовима војске босанских Срба пошто се претходно борио у босанско-муслиманској војсци, а који је тврдио је да је учествовао у стрељању 1.200 сребреничких муслимана, изузет је од унакрсног испитивања, проглашен од стране суда за "ментално неуравнотеженог" и, на крају, осуђен на 5 година затвора због своје "кооперативности". Међутим, мас-медији су, без изузетка, игнорисали налазе групе, чак и оне који су се позивали на извештаје тих истих медија са терена у време поменутих дешавања. Холандски институт за ратну документацију издао је детаљан извештај 2002. године под насловом "Сребреница, 'Заштићена зона'" (www.srebrenica.nl/en/), у коме се, између осталог наводи и то да, упркос томе што је проглашена "Заштићеном зоном УН", Сребреница уствари никада није демилитаризована и да је у њој било размештено неколико хиљада наоружаних босанско-муслиманских војника између 1992-1995. који су спровели више убилачких напада против српских села у околини. Ову тврдњу поткрепио је и извештај Генералног секретара УН упућен Генералној скупштини УН 15. новембра 1999. године. Иванишевићева књига ускоро ће бити преведена и на енглески језик. Остаје да се види да ли ће западни мас-медији наставити да игноришу ове и друге доказе који оповргавају тврдњу да је током јула 1995. у Сребреници почињен "геноцид" против муслимана. Неке јавне личности са простора Балкана предлажу организовање једне међународне комисије о Сребреници, која би поново размотрила доказе и направили нову, уравнотеженију и независнију процену свега што се десило у источној Босни при крају грађанског рата, у лето 1995. године. |
||||
| < Претходни | Следећи > |
|---|
