Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Српска мрежа

Објављено 12.08.2009.

  

Разговарамо са господином Љубишом Ристићем саветником у Институту за истраживање злочина над српским народом у двадесетом веку.

Реците нам нешто више о вашем институту?
Институт је формиран на Петровдан 1992. године са временoм почетних страдања српског народа у Босни и Херцеговини. Име које је донедавно носио било је Центар за истраживање злочина над српским народом у Босни и Херцеговини у рату од 1992. до 1995. године. За све ово време центар интензивно ради један посао који представља моралну обавезу српског народа, а који, на жалост, српски народ није радио током своје историје. Са тугом и чуђењем могу да приметим да ми као народ још увек немамо број и имена наших страдалника из Првог и Другог светског рата, док се још увек лицитира са бројем жртава у Јасеновцу. Неки људи су схватили да тако не би смело да буде и када је у питању овај трагични распад Југославије.

 

Под старим називом центар је сакупио више хиљада персоналних досијеа, српских страдалника и свако од тих евидентираних имена има своју личну картотеку, са изворима по којима смо ми сазнали да је тај наш несрећник страдао у овом рату. Пошто је посао углавном завршен тај број у укупном страдању би требало да буде око 33. 000 људи. Има, додуше, и један мали број људи који није обухваћен овим истраживањима. Центар је касније проширио своја истраживања на цели, за Србе несрећни, двадесети век. Који се показао као једна од великих илузија и странпутица за српски народ у његовом историјском трајању.

Често се може чути мисао да рат у Босни и Херцеговини још није завршен. Шта нам можете рећи о таквим идејам и њиховом спорадичном појављивању у јавности?

Ви сте потпуно у праву. Ја иначе са великом пажњом пратим муслиманске сајтове у Босни и Херцеговини и једна од реченица која ме је заиста натерала на размишљање је ''да рат у Босни још није завршен'' или ''рат у Босни је завршен али само за оне који су погинули.'' Међутим, читајући шта се све догађа и гледајући телевизијске прилоге о позориштима мржње, где се на ритуалан начин укопавају њихови страдалници, од пре седамнаест година, и то на местима на којима се обележава поприште будућих обрачуна, ја могу да кажем да рат у Босни није завршен чак ни за оне који су погинули.

Какви су политички циљеви покретали рат на простору Босне и Херцеговине?

Поједностављено али не и површно говорећи до 1991. године смо имали једну лепу државу звану Југославија, коју смо сви волели, или смо је бар декларативно волели и одједанпут су неки народи хтели да оду из те државе. У таквој ситуацији, српски народ је дефинисао свој став. Он је казао, да право народа да остане у једној држави, не може бити мање од права народа који хоће да из те државе оде. Срби у Босни и Херцеговини желели су најпре да остану у Југославији. У критичном тренутку, кад је требало да се преломи питање рата или мира, ту пре свега мислим на Лисабонски споразум, Срби су пристали и на живот одвојен од матице Србије, тада формално Југославије.

Друга, бошњачко-муслиманска страна, је имала максималистичке идеје. Оно што мене брине јесте што се такве максималистичке идеје, док ми ово говоримо, нису завршиле и оставиле по страни до дана данашњег. Један новински лист је 1991. године такве идеје изразио насловом ''Селам алејкум грађанине''. Муслиманска страна вазда говори о некаквој грађанској држави, говорећи о томе да сви треба да буду једнаки, док се у стварности спроводити једна перфидна политика превођења Срба у положај дискриминисаног народа у Босни и Херцеговини.

Можемо ли такву политику назвати политиком маскираних циљева?

Добро сте то рекли, то су потпуно маскирани циљеви. И дан данас ће рецимо муслимански верски лидер Церић говорити о босанској нацији, што са становишта српског народа значи да ћемо сутра имати и неки босански језик па можда и босанску православну Цркву. Познати су ти елементи и познато је настојање страног фактора ван Босне и Херцеговине да овај простор фрагментизују, не само следећи максиму ''завади па владај'' већ ми се чини да се овде ради о нечему много горем, односно политици залуди па владај. Народи су овде слуђени.

Испада да се рат на простору Босне и Херцеговине није могао избећи?

Рат се није могао избећи и разлог за то су максималистички циљеви босанских муслимана. Са становишта тих идеја, страх од будућег рата је и сада реалан. Рат се није могао избећи зато што је тада била потребна држава по мери Исламске декларације Алије Изетбеговића, и једини начин да се таква држава створи био је рат. Није било другог циља нити средства за његово остварење.

Да ли је тадашња српска друштвена елита препознала време у коме се налази српски народ и да ли су се ствари промениле у односу на садашњост?

Одговорићу двојако - и да и не. Српска елита је препознала шта се догађа и Република Српска, као једина историјска победа српског народа, је резултат те опамећености, тог рефлекса за опасности које прете српском народу. Међутим, постоји и нешто друго због чега би мој одговор био делимично и негативан. То што у једном практичном и конкретном смислу Срби нису били припремљени за најгоре решење односно рат. Када ово кажем имам пре свега у виду два страдања у Сарајеву и Тузли када су војне колоне које су се извлачиле из града нападнуте. Неколико година касније починиоце ових нечасних дела  Изетбеговић и други муслимански политичари ће називати наоружани грађани Сарајева, са тим нежним и тепајућим епитетима ''грађани'' и ''Сарајево'' - које је иначе већ стекло статус мученичког града. Уствари све је то била једна ординарна група зликоваца, а како ћемо видети касније и егзекутора српских цивила у Сарајеву.

Пошто се налазимо у манастиру Светог Николе на Озрену у Републици Српској где се одржава трећи сабор Српске мреже и девети Сабор српске омладине, реците нам ваш утисак и ваше мишљење о оваквим скуповима и оваквом начину организовања?

Ја сам заиста импресиониран оваквим радом Српске мреже. Иако је и наш институт део Српске мреже ја морам да истакнем улогу Двери српских као једног заиста изванредног носиоца ових наших окупљања. Подсетићу вас на судбину ових простора у рату. На Простору Озрена је деловала и злогласна јединица Ел Муџахид и са ових пристора потичу језиви снимци српских одсечених глава". Које и ми имамо у нашем центру и које и ви можете видети на нашем сајту. То су ритуална отсецања српских глава и уопште страхотна мучења која су непријатељи вршили над нашим народом. Зато овај простор има велику симболику и мислим да би Српска мрежа требало на оваквим местима да се што чешће састаје.

Ово је време сабирања наших снага које су делимично расуте нашом лењошћу али и великим деловањем наших непријатеља. У Београду постоје многе НВО које су дословно невладине ако се има у виду српска влада, али су оне итекако владине ако се имају у виду владе неких западних земаља. Ово је један јако важан простор, српска Влада у Републици Српској и Србији не може да учини максимум када је у питању одбрана српких националних интереса јер смо под окупацијом. У Републици Српској то je протекторат док се Република Србија налази под једним тежим видом окупације која је тзв. мека окупација. Једино у сабраности видим простор за деловање српских појединаца и српских патриотских организација и ја лично заиста исказујем дивљење према подухвату који су Двери предузеле. Што се тиче Института ми ћемо учинити све да дамо свој допринос и подршку једном исправном путу према којем су Двери пошле.

 

Пренето са портала „Српске мреже“